Mardžan Kamali

Kad su stigle u malu prodavnicu u gradu, Roja je ušla, zažmurila i udahnula poznatu mešavinu mirisa. Onda je otvorila oči. Htela je da proguta u jednom zalogaju celu radnju. Htela je da sve s polica natrpa u suknju i pobegne, da odnese sve do poslednje tegle sa začinima koji su joj toliko nedostajali. Deo njenog bića vratio se kući.

Prošlost je uvek tu, vreba iz ćoškova, namiguje ti kad pomisliš da si je ostavio iza sebe i otišao dalje, drži se iznutra za tvoje srce.

Iščekivanje, svest da će nešto novo i bolje doći, da će biti njegova u slobodnom, demokratskom Iranu – sve je to bilo njihovo. Imali su budućnost i sudbinu u zemlji na samom pragu hrabrog početka. Volela ga je snagom praska. Bilo je nemoguće zamisliti budućnost u kojoj ne bi čula njegov glas svakog dana.

Zašto mu se srce ne oprašta od nje? Zašto isti ljudi ostaju u našoj duši, zaglavljeni u našem grlu, utisnuti u naš um?

Rojina majka uvek je govorila da nam je sudbina zapisana na čelu od rođenja. Ne može se videti, ne može se pročitati, ali je tu, napisana nevidljivim mastilom, i život prati tu sudbinu. Bez obzira na sve drugo.

Onog trena kad sam prvi put čuo ljubavnu priču

Počeo sam da te tražim, nesvestan koliko je to slepo.

Ljubavnici se ne sretnu napokon na kraju.

Oni su jedno u drugom sve vreme.

Pogledaj ljubav

Kako umrsi

One koji se zaljube

Pogledaj duh

Kako se spaja sa zemljom

Dajući joj nov život

Onog trena kad sam prvi put čuo ljubavnu priču

Počeo sam da te tražim, nesvestan koliko je to slepo.

Pogledao ju je, a ona se iznenadila koliko ranjivo izgleda tu pred njom.

Nije mu dala da izgovori reči, nije bilo potrebe; nije se igrala s njim. Poljubila ga je u magli jasmina. Bilo je to kao da sleće tamo gde je trebalo da bude sve vreme, u drugačiju ravan, nežnu i neverovatno zavodljivu – na mesto potpuno njihovo, ono koje se nikad nije usudila da istraži.

Njegov ukus, njegove ruke oko nje, njegovo telo pritisnuto uz njeno dok je nastavljala da ga ljubi ostavljali su utisak neograničenosti. Kad se konačno odmakla, izgledao je zajapureno, preplavljeno, preneraženo.

Prošao je okolo i otvorio vrata zato što je to bio Volter, zato što ga je vaspitala majka (Alis: dobra, mila, koja je mirisala na salatu od krompira) koja ga je naučila kako se treba ponašati prema dami. Zato što je imao sedamdeset sedam godina i nije mogao da shvati zašto se mladi ljudi danas ne ponašaju prema svojim suprugama kao da su od krhkog stakla. Pomogao je Roji da izađe iz kola i postarao se da joj pleteni šal zaštiti nos i usta od vetra.