Ejmi Kadi

Sve promene... nose izvesnu melanholiju; jer ono što ostavljamo iza sebe deo je nas; moramo umreti u jednom životu da bismo stupili u drugi.“

Ponekad morate sami sebi da se sklonite s puta da biste bili vi.

Ja je:

1. Višestruko, a ne jedno.

2. Izražava se i odražava kroz naše misli, osećanja, vrednosti i ponašanje.

Didro je napisao: „Osetljiv čovek poput mene, obasut argumentima izloženim protiv njega, zbuni se i može ponovo jasno da razmišlja [kad stigne do] dna stepeništa.“

I tako je skovao izraz l’esprit d’escalier – duh stepeništa, ili mudrost sa stepeništa. Na jidišu je to trepverter. Nemci to zovu treppenwitz. Zvali su je mudrost iz lifta, što meni ima sentimentalan prizvuk. Moj lični favorit je naknadna pamet. Ali ideja je ista – to je britka opaska koje ste se prekasno setili.

„U mnogim situacijama u životu imam osećaj da nisam dao sve od sebe. Da nisam, tako da kažem, stavio sve karte na sto. I uvek se zbog toga posle grizem, kad to neprekidno analiziram u glavi, što na kraju dovede do toga da se osećam nemoćno, neuspešno.“

Najjači pokazatelji bile su sledeće osobine: samopouzdanje, nivo opuštenosti i strastveni entuzijazam. Uspešni nisu dragocene trenutke proveli brinući o tome kako im ide i šta drugi misle o njima. Nije ih čekao duh stepenica, jer su znali da daju sve od sebe. Drugim rečima bili su sasvim prisutni i njihovo prisustvo bilo je očigledno. Ono se najviše pokazalo kroz neverbalne pokazatelje – boju glasa, gestove, izraze lica i tako dalje.

li se važne investicione odluke zapravo donose samo na osnovu utiska o osobi koja iznosi predlog? Da li je u pitanju samo harizma?

Ja imam pragmatično gledište: autentična ličnost je iskustvo – stanje, a ne osobina. Tu prolaznu pojavu psihološkinja Alison Lenton opisala je kao „subjektivni osećaj da ispoljavamo svoje pravo ja“ i kao „trenutni osećaj da smo usklađeni s pravim ja“. To vidim kao trenutak kad znate i osećate da ste najiskreniji i najhrabriji. To je kad kroz svoje kretnje samostalno i iskreno pokazujete svoje vrednosti. To dolazi i prolazi, ali prepoznajemo ga jer „izgleda nam ispravno“.

Fizička i psihološka patnja nas oblikuju. Naši izazovi daju nam uvide i iskustva koje samo mi imamo. I – ne želim da zvučim površno – to su stvari koje moramo ne samo da prihvatimo već i da prigrlimo i čak da vidimo kao prednosti.

možemo biti potpuno uključeni u neku interakciju kad se sve vreme preispitujemo, dok nam se točkići u mozgu besmisleno vrte u mestu – zbrkano, frenetično i puni sumnje u sebe analiziramo ono što mislimo da se dešava u sobi.