Džek Keruak

o Ničeu i svim onim čarobnim intelektualnim pitanjima u koja je Čed bio toliko upućen.

osim da na pisanje moraš da budeš navučen kô na benzedrin.“

a ja sam se gegao za njima, kao što se celog života gegam za ljudima koji me zanimaju, jer za mene postoje

jedino ljudi koji su ludi, ludi za životom, za razgovorom, ludi od želje da budu spaseni, željni svega istovremeno, ljudi koji nikada neće zevnuti ni reći nešto banalno, već koji gore, gore, gore kao fantastični vatromet i rasprskavaju se kao pauci preko zvezda, a u sredini prsne modra svetlost i svi zadivljeno viknu: „Uuuu!“

Ali Dinova inteligencija je bila u svemu isto tako formalna, blistava i potpuna, samo nije bila dosadna kao kod intelektualaca, a „kriminalno“ u njemu nije bilo nešto potajničko i podrugljivo, bilo je to raspojasano prštanje američke radosti uz razdragane usklike; bilo je to zapadnjaštvo, vetar zapadnjak, oda sa Zapadnih ravnica, nešto novo, odavno prorečeno, odavno iščekivano (Din je samo krao kola da bi se vozikao iz zezanja).

je uz zvižduk othujao preko ravnice, tamo kuda su stremile naše želje.

Voz je uz zvižduk othujao preko ravnice, tamo kuda su stremile naše želje.

– anonimnost na svetu ovozemaljskom bolja je nego slava na nebeskom,

Provedeš čitav život ne ometajući tuđe želje, računajući tu političare i bogataše, i niko te ne gnjavi i teraš dalje po svom.“

u drveću smo, dok se smrkavalo, čuli glasni bruj miliona insekata, koji je ličio na jedan jedini, neprekidni, prodorni, škrgutavi krik.