Vladimir Lenski

Bez sumnje, ništa tako ne frustrira kao neblagovremena ili neodgovarajuća reakcija i nedovoljna mentalna prisutnost u bitnim trenucima, čovek te kvarove drugima i sebi samom uvek najviše zamera.

je, verovatno, još jedno od mojih pisama na koje neću dobiti nikakav odgovor. To me ne sprečava da po čitave dane pišem i pišem... Tvoje ćutanje mene je uvek inspirisalo da govorim neumorno i bez prestanka, to dobro znaš.

Svakako ti neću pisati o nežnim osećanjima, ne brini. Sigurna sam da bi me ismejao kada bi posle svega dobio mnoštvo ljubavnih reči. Sada bi ti odgovaralo jedino to da grdim sebe samu, da se bespoštedno nazivam izdajicom ili kukavicom i priznam ti da mi nisi dovoljno značio.

Na to zaboravi. Pa, i da znam da će ovo biti moje poslednje pismo upućeno tebi – ne bih ti udovoljila. Lagala te nisam nikada, niti ću. Čak ni onda kada bi ta laž možda učinila da se osećaš bolje.

Ponoviću, morala sam da odem, ali nisam otišla da bih ostavila tebe, već sam samo slepo i detinje pratila svoje roditelje. A ti... Šalji mi bezbroj psovki zbog toga, slobodno. Činilo mi se da ću umreti ako ne postupim u skladu sa svojim načelima. Ukoliko bi želeo razglabati o tome kako ih volim neuporedivo više nego tebe, izvoli i započni raspravu. Takvi tvoji nemilosrdni izlivi besa bi me možda i ozledili, ali od njih ne strepim, jer osećam da je zapravo ova tišina ono što me podmuklo ubija...

Često razmišljam o tome šta bi osetio, kada bi doznao da sam svejedno umrla ovde, od čežnje za tobom. Da li bi tvoje srce zadrhtalo ili me baš toliko prezireš, da te ni moj kraj ne bi uspeo uzdrmati? Pitanje koje najradije postavljam sebi pre nego što me obuzme san... Ne možeš ni da pretpostaviš koliko različitih pokretnih slika umem da stvorim iz tog jednog, specijalnog pitanja koje tebi, ne sumnjam, deluje apsolutno patetično.

O, kako bi ti samo imao razumevanja za mene kada bi nekako mogao da utvrdiš koliko snažno verujem u to da ću ti se vratiti, onda kada budem skupila potrebnu hrabrost da se izvučem iz zagrljaja svog dosadašnjeg, mirnog i bezbrižnog života...

I mučile su se slike iz davne prošlosti da probiju mnoge maglene barijere, ali su se time samo oštećivale i postajale još mutnije i bleđe. Trebalo je jednostavno odustati od prisećanja.

nadajući se da barem jedna od njih

vode na blagosloveni, svež vazduh

Razvedrih se tek kada sam, posle desetak već pomenutih, naizgled srednjovekovnih, nepristupačnih ulaza, ugledao sasvim nova, kraljevsko plava vrata, moćan kontrast okruženju sačinjenom od zapuštenosti i izbledelosti.

Iza ovih vrata, mislio sam, nalaze se ljudi koji će mi objasniti kako da izađem

sumnje, ništa tako ne frustrira kao neblagovremena ili neodgovarajuća reakcija i nedovoljna mentalna prisutnost u bitnim trenucima, čovek te kvarove drugima i sebi samom uvek najviše zamera.

iz hodnika više nije bio vrhovni cilj. Pljunuo sam na bačen novac i na zarađen strah, prezirao prenaglašeni umor i uopšte – bio posve spreman da odgurnem od sebe čitav život, kao tanjir neukusnog jela. Tog trenutka bilo je važno samo jedno: unakaziti prevrtljivca svojim sopstvenim, golim šakama.

Ne trepćući, prstima sam stimulisao svoje slepoočnice, pokušavajući da utvrdim da li sam se ikada u prošlosti našao pred tim istim radom ili se to nepouzdana memorija samo poigravala sa mnom.