Dejvid Van

Sada si čovek, rekao je deda.

Sada si čovek, rekao je moj otac.

Ispustio sam srce, koje se otkotrljalo, a ja sam žvakao sve dok nisam mogao da progutam, i osećao sam kako je započeo moj život. Imao sam jedanaest godina i sada sam bio čovek, stojeći u krvi. Sunce je bilo sasvim nisko i senke su postajale sve tamnije u velikom zagrljaju noći koja spaja sve stvari.

Prevlast. Držati srce koje je još toplo i zagristi ga. Dokaz da je sve stvoreno zbog nas, za našu upotrebu. Tvrdnja koja se ponavlja i odzvanja kroz vreme.

Zario sam zube u zid srca i bilo je tako glatko i gumeno da sam morao da ga sasvim prislonim uz lice. Moji zubi nisu bili stvoreni za ovo, nisu bili dovoljno oštri, pa sam morao da trzam glavom dok sam grizao i kidao mišić. Ispustio sam nož i držao srce obema rukama, i opet sam se bio pretvorio u zver, dok sam zatvorenih očiju žvakao i osećao ukus krvi i mesa u ustima.