Vladimir Tabašević

Jedna žena reče, za neku drugu reku, kako je „užasno plitka“ i ja se u toj rečenici udavih

Jedna strela pogodi u telo mene načinjenog od hiljadu nekih nas i svi tada, namah, budemo nemirni, blizu smrti i tako dalje, i tako sve dalje od divljanja, radosti i ko će znati čega sve ne, svega onoga što je život koji divno kulja na sve strane.

lep, svoj, na note, u rupama sav, ničiji, kao zvezda. Iznad žrtve, a žrtva

Mama, poludeo sam ti napokon, svi tako kažu, ne vidim ni sunca, ni meseca, samo čujem tvoje „obaška“, tvoje „tobože“, i to mi je isto kao kad smo se vozili i kad sam gledao u to njihanje Hrista, što nije bilo šala

tada smo „tobože“ odlazili, a telo Hristovo kucalo je sate, stvarne kilometre. Odlazili smo zaista, zbogom, i tako je i bilo

Zbogom, oni odoše. Izbegavaju nešto i odnekud. Klatilo se telo, a iza njega brisači koji mašu, a moja leđa strašno liče na kartu u špilu koja se, dok mešaš, greškom okrene. I po njima bude bezbroj strela odapetih ka Sebastijanu.

iza naših leđa – Mostar, bitanga, manji od makovog zrna i on, slomljenog mosta u mom sećanju ubuduće

Mama, zaboravio sam priče koje si mi pričala, priče o mom detinjstvu, koje si pričala drugima, a ja ih slušao kao da me oblačiš u topao džemper i puštaš, vunenog, među pse, da se preznojim od igre. Jer samo ja tako lepo silazim kroz krovove, zar ne, mama?!

Karlo ko niko. Mama, vozimo se kao dva izgubljena slučaja, kao muve bez glave, i to je sve što smo mi, i nisam samo ja taj koji landra

Tučena krtola, to smo jeli danima u ratu. Kada spasavaju čoveka, tada izuzetno podseća na životinju. Cvili i čekrk kojim ga spasavaju. Zagrejali bi ćerku, napravili kolevku, isekli bezbroj krstića, ali šuma je s nebom za svoj groš svodila račune. Doviđenja, prijatelju.