Sara Dž. Mas

Nekada je mislila da je rođena da postane kraljica.

U međuvremenu je naučila da je rođena da bi bila vučica.

Nehemija se nagnula da Seleni šapne na uvo. „Savladaj ih ilvejskim oružjem.“ Glas ju je izdavao. „Neka drvo iz ilvejskih šuma porazi adarlanski čelik. Neka kraljev zatočnik bude neko ko razume kako nevini pate.“

Elena je pošla ka njoj. „Ti bi mogla da uzdrmaš zvezde“, prošaptala je. „Ti bi mogla da uradiš sve, samo kada bi se usudila. A duboko u sebi, ti to znaš. To te najviše plaši.“

Bogovi im svima bili u pomoći, njih dve su zastrašujuće u paru.

Ona je naslednica pepela i vatre i neće se klanjati nikome.

Dovoljna je jedna moja pomisao i tvoj grad će izgoreti.“
„Od kamena je“, odbrusila je Mev.
Selena se nasmešila. „Tvoj narod nije.“

Ta divljina, ta neukrotiva žestina… Nisu porod slobodnog srca, već srca koje je spoznalo očaj tako potpun da je jedini način da mu pobegne bio da živi jarko i nasilno

Znao je da parovi koji su svesni međusobne veze ne mogu podneti da naškode jedno drugome

Može li priča o idiotskom princu koji neće da ostavi ubicu na miru?“

Oh, obožavam tu priču! Ima baš srećan kraj – ma, ubica se zapravo pretvarala da joj je loše samo kako bi privukla prinčevu pažnju! Ko bi to pretpostavio? Baš pametna devojka. A scena u spavaćoj sobi je tako divna – potpuno vredi da se čita sve ono njihovo neprestano uzajamno