Đorđe Lebović

Pisac ne bi trebalo da zavodi, ako već ne može da vodi.

Prioritete je odredio sam život: važniji je karakter od nacionalne pripadnosti, dom od domovine, a lična sloboda od države.

Neosvetljena prošlost kad-tad razori budućnost

„Ko zlima prašta, dobrima škodi

najopasnija su ona vremena u kojima je vic istina, odnosno istina – vic

U Katedrali Svetog Jovana povodom mog pitanja o postojanju Boga: „Prema Bibliji, Bog je jedan jedini, smešten u prostoru koji nema nikakve veze sa prirodom. To je najveći promašaj teologa. Božanstvo je u prirodi i u ljudima, a ne u nekom nestvarnom prostoru koji se ne može videti.“

Ograničen u znanju – uobražen u neznanju

Ja sam srećnik jer sam i „tamo“ imao prijatelje, nažalost, nisu preživeli. Ja sam bogat kad su u pitanju mrtvi prijatelji.

Pisanjem. Ja verujem da pisac pišući leči svoju dušu.

Od čega?

Od mržnje, od neljubavi, od ljubavi, od nepravdi…

Za mene nije više postojala budućnost – bio sam „muzelman“, onaj koji pluta – „otpisani“.

Šta znači onaj koji „pluta“?

Rekao bih, bez svesti o sebi, bez misli, bez želja, bez cilja, samo biljka.

Ipak, „biljka“ je sve zabeležila i sada priča o tome, zar to nije čudno?

Nije čudno, ja sam se izlečio.

Kako?