Marko Šelić

Droge me nikad nisu zanimale, ali ponekad shvatam šta narkomani rade: zaljubljeni su u tu moć… diskonektovanja od sveta oko sebe.

„Super, tako barem neće da te pita jesi se udala i jesi diplomirala. To je sve što stari ljudi pitaju. Pas mater, taman da si onaj baja što je skočio iz svemira u direkt prenosu, u našem krajevima pitali bi te da l’ si se oženio i završio faks. Čak i kad uspeš u onome u čemu niko tvoj nije, jedino ti mere uspeh po tome da li si izveo ove dve stvari što može svaki idiot. Koji smo mi nepopravljivi malograđani, majku ti jebem.“

Verujem da se ljudsko lice izbrazda borama onda kad razum blaženo počne da popušta uzde kojima ga zateže i drži ispeglanim. Otuda u toj nagužvanoj, mlohavoj koži lica nisam čitao ništa tragično; kad lucidnost počne da te ostavlja na miru, crte lica se opuste.

nemoj da smiruješ ljude kad vidiš da su besni, to provocira.

Ponedeljci, sami po sebi, provociraju kivnju. Sve i ako nisi kivan ni na šta i ni na koga, kivan si na sam ponedeljak što je ponedeljak.

jeste, mislio sam, otac je proveo život ništa ne lomeći o koleno i otud mu se ništa nije ni dešavalo, pa se potklobučio u prznicu koja se hrani sitnim događajnostima kad već nema duše za krupne.

to gde stojiš, nije to nesimpatično, drago je, ali, zar ne, nije baš sasvim ono gde si želeo da stojiš. I tako svi, manje ili više osvešćeno, pate od iluzije da su rođeni za bolje, a zapravo uopšte nije reč o boljem: mi patimo zbog drugde, ne zbog bolje

ti si… pa, ozbiljan rekorder najboljeg prijateljstva

uvek je razumeo sebe kao jedno uzgred, kao tek vedro prisustvo u tuđim životopisima.

Uveren sam da čak i sopstvene misli posmatra tako: stojeći sa strane, nasmešen