Nele Karajlić

Sivilo se šunja kroz krvotok, a kiša obara pogled i ne dâ ljudima da podignu glavu. A u pognutoj glavi kote se mračne misli. I truju li je, truju.

umetnost, to je istina, a život, to je kopija onoga što želimo da budemo.

Ćale je bio lud, ali je lud bio i ceo svet. Zato je ćale i mogao da ga razume. Malo je bilo normalnih kojima je to bilo jasno. Ali i ti normalni su s vremenom poludeli.

postoji išta preče od budućih pokolenja? Zar ona nisu najvažnija svetost naših života? Zar ta pokolenja nisu zaslužila naš dar? A ima li svetijeg dara od tebe samog? Ti im poklanjaš sebe, svoj život, da bi od tela tvog i tvoje žrtve oni napravili kamen temeljac za neki budući, pravedni svet. Ti si taj koji za to ne dobija ništa! Ništa neće poneti tvoje ime, ali u tom Ništa leži i sve tvoje spokojstvo.“

On nije umro, jer smrt za njega više ne postoji. Jedino za smrt nema vaskrsenja! Ona kad se desi, ne ponavlja se!

vinulo sunce. Jasno i vedro. Kao i uvek posle kišne noći.

Ti si mi otvorio vrata onoga što sam najviše voleo, vrata muzike, ti si mi pokazao svet, bio sam spreman da te pratim do kraja, da ti ispunim sve želje, u meni si imao i najodanijeg slugu i najiskrenijeg prijatelja, ja sam jedini znao sve tvoje tajne, čuvao ih kao da su moje, ja sam pratio sva tvoja osećanja, ugađao im, branio te pred neprijateljima, trpeo uvrede upućene tebi, bio sam tvoj apostol!“

Jedino što je Laci istinski znao, to je da razume. A to nije bilo malo.

Postoje događaji u životu koji bivaju izbačeni iz sećanja nekim nama nejasnim aršinom po kojima nešto zapamtimo, a nešto jednostavno odbacimo od sebe, kao što zmija odbaci svlak. Zaborav je lekovita stvar, Božji dar. Kad bismo sve pamtili, život bi bio nepodnošljiv.

Da li si mu oprostio?“

Dabetić se nasmeja.

„Naravno.“

Bini ga poljubi u obraz.

„Onda si pobedio!“

„Koga?“

„Sebe. A sebe je najteže pobediti. Znaš… oprost, to ti je pobeda. Ti si pobednik!“