Borislav Pekić

sudbine Isakoviča iz Seoba Crnjanskog potvrđuju večnu istinu da svako tlo daje dovoljno razloga da se sa njega ode, kao i da se na njega dođe

Čujem, neki đeneral piso u nofine da se ništa sa pobedom u rat ne može meriti… Ja mislim da može, đenerale. Sa pobednjačkim infalidom sasvim se razmernjo može meriti zdrav i snažan poraženik…

Ako danas nešto nisam zaradio, izgubio sam to zauvek, jer ono što ću sutra zaraditi neće biti to što sam danas propustio; biće sutrašnja zarada, umanjena za današnji gubitak.

Svaki junak Zlatnog runa istovremeno je u sebi sa svima koji su mu prethodili, i koji će ga nastaviti.

– tužne li istine! – to neće više biti ista porodica.

možda će to iskorenjeno stvorenje, sve u rezonaciji potresa, u kome je iščezao njegov rod, bludnjom okolnosti, mada već mrtvo, začeti novi krug postojanja, mladi porodični ciklus,

njihovo pamćenje zajednički datum

porodice nemaju budućnosti. Porodice imaju samo prošlo

„Ko ima uho da čuje neka čuje šta
govori duh: koji pobijedi daću mu da
jede od mane sakrivene, i daću mu
kamen bijel, i na kamenu novo ime
napisano, kojega niko ne zna osim
onoga koji ga primi.

I zaplakaće i zajaukaće za tobom
carevi zemaljski, kad vide dim gorenja
tvojih. I trgovci zemaljski zaplakaće
i zajaukati za tobom, što njihovijeh
tovara niko više ne kupuje: tovara
zlata i srebra, i kamena dragog i
bisera i lana i porfire i svile i
skerleta, i svakog mirisnog drveta, i
svakojakih sudova od slonovače, i
sudova od skupocjenog drveta, mjedi i
gvožđa i mermera. I cimeta i tamjana
i mira i livana, i vina i ulja, i
brašna bijela i pšenice, i goveda i
ovaca, i konja i kola, i tjelesa i duša
čovječijih.“