Momčilo Petrović

Нашој будућности стоји на путу често само наша прошлост.“

Последњи пут, колико се зна, дописивано је уочи 5. октобра. Бранислав Лечић и писац Душан Ковачевић признали су да су поправљали Коштуничине шансе на изборима, тако што су у пророчанство додали да ће се „у Србији појавити човек чије ће презиме бити исто као и назив места у коме је рођен“ (Коштуница је рођен у Коштунићима) и да ћемо за његове владавине „нашијем парама ићи по цијелом свијету“ (да ће Србији бити укинуте визе).

Нема сумње да се негде спрема ново издање, које ће нам протумачити оно што сада проживљавамо.

Четрнаест година касније ово је Пери Тодоровићу, власнику Малих новина, првог таблоида у историји српске штампе,

Ти људи који су без постепености искочили на високе положаје, чинили су утисак ратних богаташа, и нису умели да се одмах нађу у новом достојанству; једни збуњени и сплетени, други напети и покондирени (…) У вођењу послова било је испрва устумаралости и несигурности… због оскудице искуства и извежбаности, губила се глава пред сваком тешкоћом и ствари се заплетале без потребе.“

зависно од положаја у друштву и доба дана, али излазак на улицу

проба, и онако крупан – преврне се!

Они његови га

ухапшен и спроведен у логор Дахау, где

Доцније, са балкона Народног позоришта од покојника се опростио Бранислав Нушић, речима које су ушле у уџбенике. Беседу је почео са: „Је ли то твоја последња прича, Стево? Зар та чврсто склопљена метална књига, зар је то твоје последње дело?“

Димитрије Туцовић се, међутим, жестоко противио ширењу српских граница у Првом балканском рату, називајући српско заузимање Косова империјалним освајањем. Он је сматрао да Косово припада Албанцима и залагао се за припајање Косова Албанији. Након покоља албанског становништва на Косову и Метохији и у северној Албанији, Туцовић је опомињао да је „извршен покушај убиства с предумишљајем над целом једном нацијом“, што је „злочиначко дело“ за које се „мора испаштати“

Од средњег века до 1951. године Димитровград се звао Цариброд