Goran Dakić

Не плаши мене, сине, новац који немам.

Ни земља коју остављам.

Даљине се бојим.

Сине, видео сам мртве.

Гробове без крстова.

Куће без прозора.

Децу без мајки.

Разроване винограде, спаљене воћњаке.

Затрпане бунаре.

Не питај чиме.

Сањице, видео сам коња без три ноге, али живог.

Човека са главом на раменима, али мртвог.

Топовску цев која вири с кућних врата.

Бескрајне колоне.

Једне у аутомобилима, друге на тракторима.

И оне који пешаче, у сандалама, у гуменим чизмама, у пољским оделима.

Босоноге, црвених табана и изломљених ноката.

Видео сам цвеће како гори.

(Замисли ту слику: редови и редови расцветалих црвених тулипана горе као јулско небо!)

Псе који се боје мачака, мачке које беже од пољских мишева.

Болесне који копне на приколицама.

Мајке које немају доручак.

Бебе које никада не спавају.

Очеве који не могу.

Замисли: у позну јесен, када се бере грожђе, твој отац пожели да зађе по виноградима, да омириши зрелу грашевину и крупни хамбург... Сешћеш ме у авион и послати у завичај (који, ионако, више немам) на дан, два, три? Када се ужелим ракије с друштвом и рауба на жирову осмицу – ти ћеш, је ли, да ме одвезеш до села, да ме оставиш у кафани, сачекаћеш да Микан, Лаза и ја пребацимо коју партију, а онда ћемо се, хоп-хоп, очас вратити у ту твоју Канаду? Матор сам, синко, да се потуцам по белом и црном свету. Нека ме овде где сам. Уосталом, ово село у које сам бачен има све, па и више од онога у којем сам се родио и из којега сам побегао: погледајте, децо, ову реку!