Džonatan Hajt

„Šta je smisao života?“ Opet, oslanjajući se na antičku mudrost i modernu nauku, možemo naći ubedljive odgovore na pitanje svrhe unutar života. Konačna verzija hipoteze sreće jeste da sreća dolazi iz međuprostora. Sreća nije nešto što možete naći, pribaviti ili postići direktno. Morate postići neophodne uslove i onda sačekati. Neki od tih uslova su unutar vas, poput koherentnosti među delovima i nivoima vaše ličnosti. Drugi uslovi nalažu odnos sa stvarima izvan vas: baš kao što su biljkama potrebni sunce, voda i dobro zemljište da bi napredovale, ljudima su potrebni ljubav, rad i povezanost sa nečim većim. Vredi stremiti odgovarajućim odnosima između sebe i drugih, između sebe i svog rada, i između sebe i nečeg većeg od sebe. Ako potrefite te odnose kako treba, osećaj svrhe i smisla će se pojaviti.

Teorija afektivnog vezivanja započinje idejom da dva osnovna cilja usmeravaju dečje ponašanje: bezbednost i istraživanje. Dete koje ostane bezbedno preživljava; dete koje istražuje i igra se razvija veštine i inteligenciju potrebnu za život odraslih.

Ljubavne veze među odraslima se stoga grade iz dva drevna i međusobno povezana sistema: sistema afektivnog vezivanja koji povezuje dete sa majkom i sistema negovanja koji povezuje majku sa detetom.

Kako kažu istraživači ljubavi Elen Beršajd i Elejn Volster, strasna ljubav je „neobuzdano emocionalno stanje u kojem nežna i seksualna osećanja, ushićenje i bol, teskoba i olakšanje, altruizam i ljubomora koegzistiraju u zbrci osećanja.“

Ako ste strasno zaljubljeni i želite da slavite svoju strast, čitajte poeziju. Ako vam se žar primirio i želite da razumete svoju vezu dok evoluira, čitajte psihologiju. Ali ako ste upravo okončali vezu i želite da poverujete kako vam je bolje bez ljubavi, čitajte filozofiju.

Na drevnom Istoku problem sa ljubavlju bio je očigledan: ljubav jeste afektivno vezivanje. Afektivna vezivanja, pogotovo čulna i seksualna, moraju se prekinuti kako bi se dopustio duhovni napredak. Buda je rekao: „Sve dok pohotna žudnja, koliko god mala bila, prema muškarcu ili ženi nije kontrolisana, um čovekov nije slobodan, već vezan kao što je tele vezano za kravu.“

Caritas i agape su divni, ali nisu povezani niti proističu iz vrsta ljubavi koje su ljudima potrebne. Iako bih voleo da živim u svetu gde svako zrači dobronamernošću prema svima ostalima, radije bih da živim u svetu gde najmanje jedna osoba voli konkretno mene, i koju ja volim zauzvrat.

Krajem devetnaestog veka, jedan od osnivača sociologije Emil Durkhajm izveo je naučno čudo. On je prikupio podatke iz čitave Evrope kako bi proučavao faktore koji utiču na stopu samoubistava. Njegovi nalazi se mogu sumirati jednom rečju: stege. Kako god da je obrađivao podatke, ljudi koji su imali manje društvenih stega, okova i obaveza bili su skloniji samoubistvu. Durkhajm je proučio „stepen integrisanosti religioznog društva“ i ustanovio da su protestanti, čiji je religiozni život u to vreme bio najnezahtevniji, imali više stope samoubistva nego katolici; Jevreji, sa najgušćom mrežom društvenih i religioznih obaveza, imali su najniže. On je razmotrio „stepen integracije domaćeg društva“ – porodice – i ustanovio istu stvar: ljudi koji žive sami najskloniji su tome da izvrše samoubistvo; ljudi u braku manje; ljudi u braku sa decom još manje. Durkhajm je zaključio da su ljudima potrebne obaveze i stege kao struktura i smisao njihovog života: „Što su slabije grupe kojima [čovek] pripada, tim manje on zavisi od njih, pa sledstveno tome više zavisi od sebe i ne priznaje druga pravila ponašanja osim onih koja su zasnovana na njegovim privatnim interesima.”

Snažni društveni odnosi jačaju imunološki sistem, produžuju život (više nego prestanak pušenja), ubrzavaju oporavak posle operacije i smanjuju rizik od depresije i anksioznih poremećaja.

Nije posredi samo to da su ekstrovertni ljudi prirodno srećniji i zdraviji; kad se introvertni primoraju da budu otvoreniji, oni obično uživaju u tome i ustanove da im to popravlja raspoloženje.