Momčilo Petrović

Pukovnik se iskašljao i najzad progovorio gledajući pravo:
– Čovek nikada ne može biti siguran da neće pogrešiti.

– Ti ne ideš u lov – nastavljao je Krcun – i ne znaš kako se lovi tetreb. Kad mu dođe vreme parenja, on priziva ženku pevanjem

i tad ispruži vrat i pomera ga nagore i nadole. Zbog toga mu se zatvaraju uši i spuštaju očni kapci, pa niti vidi, niti čuje. Lovci, kad čuju njegovu pesmu, skoro da mogu da ga živog stave u torbu. E pa, pogledaj njih, sve tetreb do tetreba – pokazivao je Bursaću slike.

Službenici Udbe, trenirani da u sve sumnjaju i da nikome ne veruju, sada su, odjednom, počeli da veruju svima. Svaka dostava da je neko bliži Staljinu nego Titu prihvatana je kao istinita, a nabeđeni je hapšen bez ikakve druge provere.
Nikada građani svoje probleme nisu lakše rešavali: ko je hteo prijateljevu ženu, prijavljivao ga je Udbi. Ako je želeo tuđu zemlju, ako mu se zamerio šef ili mu je kolega na poslu brže napredovao… sve je rešavala anonimna dostava. Udba je dolazila i uklanjala problem. Doslovce.

O prilikama u Beogradu u prvim posleratnim godinama, ustrojstvu Ozne i Udbe i njihovim metodama, i o nekim detaljima kriminalističke istrage

Posle oslobođenja bio je jugoslovenski ministar industrije, a potom je uhapšen zbog saradnje sa ustašama i veza sa Staljinom.

Čto cilj istrage? Istina? Ne, nije istina. Istina ima raznih, ono što je istina za mene, za mog druga Jovana nije, druzja!

Bursać je znao – o tome se u Udbi pričalo od prvih dana oslobođenja – da su postojeći zatvori nedovoljni. Nemci su, istina, tokom četiri godine svoje vlasti mnoge zgrade adaptirali u kazamate, ali je nova vlast hapsila u tolikoj meri da u njima prosto više nije bilo mesta za novouhapšene četnike, ljotićevce, ustaše, baliste, belogardejce, špijune i saradnike nemačkih okupatora i zapadnih država, ratne bogataše, špekulante, ogovarače i pisce anonimnih pisama…

Rat i okupacija dobro su protresli i prestonički polusvet. Racije, odvođenje u logore, glad… a i starost, zaključio je Vukalov, učinili su da mnogi kriminalci koje je znao i za koje se sada raspitivao nisu bili među živima. S druge strane, mnogo je bilo novih lica, stasalih u poslednjih pet-šest godina. Mladići odrasli u ratnim prilikama u kojima ni zakoni, a ni ljudski životi ništa nisu vredeli, pridošlice stigle sa raznih strana kao izbeglice do oslobođenja i u traganju za srećom posle pobede, pritajeni četnici koji nisu uspeli da se prebace na Zapad, neobuzdani omladinci iz ilegalnih organizacija koji su snevali zavere protiv komunista… svi su oni činili beogradsko podzemlje u kojem se Vukalov, morao je sebi to da prizna, nije snalazio kao ranije.

Gledajući sada kroz natečene kapke kroz prozor, zaključio je da idu ka Topčideru.

Velika masa ćutljivih ljudi opkoljenih stražarima sa mašinkama na prsima stajala je duž železničkih šina. Bursaća su majori, praćeni oficirom koji im se na stanici pridružio, doveli do sredine ćutljive kolone i privezali ga žicom za nasumice odabranog muškarca. Prepušten svojim nogama, Bursać se strovalio na beli kamen pored pruge, povukavši za sobom i njega. Žica mu se usekla u ruku. Prišao im je stražar i grubo podviknuo: „Ustaj, bando!“

Stojeći u koloni po četvoro, sporo su se primicali furgonima. Na širokim kliznim vratima pisalo je: „JDŽ“, da pripadaju Jugoslovenskoj državnoj železnici, koje odavno nije bilo, i pisalo je: „7 konja ili 40 vojnika.“

Podoficir na ulazu brojao je: „sto dvadeset četiri… sto dvadeset osam…“ dok su se uhapšeni preko strme rampe teturali u furgon.

– Daj još dvanaest, može banda da se gura – prodrao se nekome u mrak.

Onda su se vrata zatvorila s treskom. Bursać je čuo pad gvozdene poluge koja je služila kao brava i zveckanje lanca.