Džozef Konrad

Kakve sve veličine oseka nije odnela iz te reke u tajanstvenosti neznanih zemalјa!… Snove lјudi, seme komonveltova i klice imperija.

Često sam tamo u dalјini mislio na te dve žene koje čuvaju vrata tame, pletu od crne vune nešto kao kakav topli pokrov, mislio sam na tu jednu što neprestano vodi, vodi lјude ka nečem nepoznatom, i na drugu koja ravnodušnim starim očima ispituje priglupa i vesela lica. Ave! Stara pletilјo s crnom vunom. Morituri te salutant.

Sen negdašnjeg Kurta pohodila je postelјu praznog priviđenja, kome je bilo suđeno da uskoro bude zakopano u blato iskonske zemlјe. Ali i demonska lјubav i nezemalјska mržnja prema tajnama u koje je ono prodrlo borile su se međusobno za tu dušu zasićenu primitivnim osećanjima, žudnu lažne slave, prividnih počasti i svih drugih izraza uspeha i moći.

Smešan je život – taj nerazumlјivi sistem nemilosrdne logike za jalovi cilј. Najviše čemu se od njega možete nadati jeste neko saznanje o samom sebi – koje dolazi prekasno – klica neizbrisivog kajanja.