Čarobna knjiga

Neke istine ne postignu ništa, osim što unište i načnu ono što nisu odmah razorile. Istina ne oslobodi uvek čoveka. Jedino bi budala koja je provela čitav život kljukana lažima verovala u tako nešto.“

„Strah i hrabrost su često jedno te isto. Od njega ili postaneš ratnik ili kukavica. Jedinu razliku pravi osoba u kojoj se naseli.“

Vazduh odmah posle kiše. Prvo i poslednje parče čokolade, koje uvek najviše prija. Miris frezija. ’Low’, album Dejvida Bouija. Kobasica sa karijem posle duge noći. Duga noć. Zujanje debelog bumbara. Sve što sunce čini, bez obzira na to da li se uspinje ili silazi ili jednostavno samo sija. Plavo nebo. Sivo nebo. Crno nebo. Bilo kakvo nebo. Način na koji moja majka prevrne očima kada ide u posetu a sudovi nisu oprani. Stara holivudska ljuljaška u bašti mojih babe i dede, kako škripi i to zvuči kao da peva čudnu pesmu kada se na njoj ljuljaš napred i nazad. Te glupe štipaljke za stolnjake koje izgledaju kao jagode ili limun. Letnji vetar na licu i u kosi. More, njegov huk, fini beli pesak između nožnih prstiju...

„Volim te“, šapće on i otkotrlja svoje lepljivo telo sa mog.

„I ja tebe volim“, kažem tiho i skupim se kao umiruća srna.

„Šta je smisao života?“ Opet, oslanjajući se na antičku mudrost i modernu nauku, možemo naći ubedljive odgovore na pitanje svrhe unutar života. Konačna verzija hipoteze sreće jeste da sreća dolazi iz međuprostora. Sreća nije nešto što možete naći, pribaviti ili postići direktno. Morate postići neophodne uslove i onda sačekati. Neki od tih uslova su unutar vas, poput koherentnosti među delovima i nivoima vaše ličnosti. Drugi uslovi nalažu odnos sa stvarima izvan vas: baš kao što su biljkama potrebni sunce, voda i dobro zemljište da bi napredovale, ljudima su potrebni ljubav, rad i povezanost sa nečim većim. Vredi stremiti odgovarajućim odnosima između sebe i drugih, između sebe i svog rada, i između sebe i nečeg većeg od sebe. Ako potrefite te odnose kako treba, osećaj svrhe i smisla će se pojaviti.

Jutro na moru, plavom u svim nijansama te nadasve „čuvene” obojenosti. U daljini, na pučini: modro-Plavo. Na pojedinim mestima, tamo gde se talasi mreškaju vitlani vetrom, i podižu: Plavo prelazi u Zeleno. Modro-Plavo se sada upisuje u simfoniju Plavetnila koje, iako svetlo-svetlo-Plavo, odozdo sa neba, natprirodno snažno pritiska i Posmatrača i njegov gotovo vazdušast pogled.

Tuga nije nikakav lep osećaj. Predstavljam je sebi kao malu životinju sa mnogo špicastih zubića koju svako ima u svom telu. Većinom one spavaju, ali ponekad se probude i gladne su. Tačno može da se oseti kako u srcu počinju da grizu. To ne boli tako jako, dakle ne toliko da bi čovek morao da viče, ali od toga postane malo slabiji i hteo bi da se odmori.

Sve mora da počne i sve mora da se završi – nema nikakvih izuzetaka.
Ili je to samo mit?

Čak i kad ćutimo, možemo uticati na izbore drugih ljudi. Možemo biti primer nekome. Možemo biti inspiracija.

Osoba koja ode ponese sa sobom deliće vas, vaše priče koju ste možda rekli i poklonili samo njoj.

Lako se stavim u tuđe cipele.

Uočavam neke sitne detalje pored kojih ljudi često prolaze ne primećujući ih.

I radujem se dvostruko više nego drugi ljudi. Zrak sunca, miris ljiljana, božićni ukrasi izazivaju u meni talase sreće.