Marta Bek

Možda razmišljate ovako: „Pa naravno da se osećam grozno – nikada ne dobijam ono što želim!”

Ukoliko tako razmišljate, želela bih da upoznate ljude koji su dosegli vrhunac idealizovanih dostignuća našeg društva, samo da bi shvatili da, kao što mi jedna žena reče, „toga tamo nema – smatrala sam da na svetu postoji pozicija na kojoj bih se osećala dobro, ali, kada sam dospela tamo, nisam pronašla ništa što bi me činilo srećnom. Sve se činilo besmislenim.”

Naš osećaj nedostatka svrhe u životu ne nestaje kada se suočimo sa nekim postignućima definisanim kulturom.

Slušajte: problem nije u tome koliko vredno radite. Reč je o tome da se bavite poslovima koji nisu adekvatni za vas. Vaši ciljevi i motivacija nisu u harmoniji sa vašim najdubljim istinama. Oni nisu rezultat vaših ličnih naklonosti. Njih izazivaju dve sile koje vas podstiču da skrenete sa svog pravog puta: to su trauma i socijalizacija.

Kada primetimo da to ne funkcioniše, još se više trudimo.

To znači da smo skloni tome da ne procenjujemo svoje blagostanje onim kako se osećamo, već poredeći naše živote sa životima drugih. Jedna gotovo univerzalna greška iz mračne šume jeste verovanje da će osećanje sreće stići kada budemo iznad ostalih prema tom nekom društveno definisanom kriterijumu. Pošto je taj put oblikovan kulturom, a ne prirodom, ljudi mogu da se popnu na Čudesnu goru čineći najuvrnutije stvari.

Vaša istinska priroda voli stvari zbog njihovog kapaciteta da vam donesu istinsko uživanje, odmah, ovde i sada. Ona voli ludiranje, prijatelje, dodir kože, sunčevu svetlost, vodu, smeh, miris drveća, slasni mir dubokog sna.

nedovoljno zrela da shvatim da je nada surov, nepouzdan gospodar i da nas mnoge dobiti očekuju ako je napustimo

već samo u tom trenutku tankom poput žileta, koji se zove SADA

Kada doživite jedinstvo namere, fascinacije i svrhe, živite kao lovački pas koji prati miris, radosno obavljajući ono što u tom trenutku smatra da je najispravnije.

Reč „put” može da znači ili proces ili putanju.