Milica Jakovljević Mir-Jam

Ko mene, u stvari voli? Niko! Bata se udvara, a misli na ženidbu. Gojko me upropastio i ostavio. Toma se oženio i raskinuo brak. Zbilja, mene niko ne voli! Da li bi me ovaj Knežević voleo?“

Tako su joj govorili i Toma i Marić, svi! Samo ona, jedina, i nijedna druga!

– Zar zbog muškaraca da se ubijamo!

Krinka ga povede kljunu brodića, ali je verenik pomiče na drugu stranu.

Mladić se gorko osmehnu:

– Ne treba govoriti u ovom času o onome što je neprijatno. Dajte mi, Nedo, vašu ruku.

Ona ga prezrivo pogleda, odmače se.

– Zar mi kao mužu nećete da učinite tako malu pažnju i da mi pružite svoju ruku?

– Vi niste dostojni ni najmanje pažnje s moje strane. Ja samo čekam da čujem šta će mama da kaže o vama.

– Dajte mi, Nedo, vašu ruku – govorio je molećivo, ali uporno. Kako je ona stalno držala ruke u krilu, on joj sam uze uzanu, meku, lepu ručicu. Steže je i prinese svojim usnama. Neda oseti topao, mek poljubac na svojoj ruci. Kako je on držao ruku neprestano, ona je trže. Ali mladić spusti još jedan poljubac na njenu ručicu i povuče se u drugi ugao auta. Potom ućuta

– Zbogom! – dobaci joj mladić. – Ali ona ne odgovori, već potrča iz sve snage. Zastade kad začu auto. Uplaši se da oni ne jure za njom, ali oni okretoše auto i besomučno, uzdižući vihor prašine, odjuriše

– Gospođice Nedo, imam jednu novost da vam kažem: dolazio je jedan vaš rođak i tražio vas trećeg dana Uskrsa.

Neda poblede.

– Moj rođak? Kako se zove?

– Bojan!

Ona sede na postelju jer oseti kako joj klecaju noge.

– Znam… jeste… To je moj rođak. Seljak? U seljačkom odelu?

– Kakav seljak? Jedan elegantan mladić u civilu. Imao je fino sivo odelo!

– On je nosio seljačko. Valjda je promenio. U civilu, kažete?

– Jeste. U civilu. Ali što je lep! Visok, pa što ima lepu glavu! Pravilne crte lica i sive oči s velikim zenicama. Jaoj, da sam malo mlađa, zaljubila bih se u njega. Vidi se, neki ozbiljan, fin mladić. Ja sam ga celo vreme samo gledala. Kako vi da ne kažete da imate tako lepog rođaka? Nikad nam o njemu niste pričali, a on da se pojede živ što ste otputovali. Znate, hteo je da dođe za vama u Bačku. A ja nisam znala gde je taj salaš, nisam umela da mu kažem. On se toliko jedio. Pravo da vam kažem, i ja i mama smo pomislile da to nije neki mladić zaljubljen u vas. Toliko se jedio, ulazio je i u vašu sobu, zagledao svaku stvarčicu, raspitivao se kako živite.

– Mora da je nešto učio. Ne liči na seljaka. Pravi je gospodin! Neprestano se raspitivao kako živite.

– Ali što smo vas hvalili! Kazala sam mu da se takva devojka retko nalazi: sama bez roditelja, bez ikoga, a pametno i pošteno dete.

– Ali ona njegova kosa! Kao kesten, pa talasasta – uzbuđivala se kći. – Gledala sam mu ruke! Nisu to seljačke ruke. Imao je sivo odelo, sivu košulju, a plavu svilenu mašnu…

Neda je uletela u svoju sobu sa punom glavom njihovih hvala o njenom mužu. Nije mogla dugo oka da sklopi. Ponavljala je njihove reči da bi prizvala njegovu sliku. Nije onda ni stekla pravi utisak o njemu. Strah se mešao sa užasom i odvratnošću i on joj je bio grub, neosetljiv, ciničan, a to je sve davalo drugi izraz njegovim crtama, njegovo psihičko biće joj je izgledalo odvratno i ružilo njegovu spoljašnjost. Sad se magla skidala sa tog lika, i ona je htela da vidi tu kestenjavu, talasavu kosu, taj sivi pogled u senci trepavica, tu lepu glavu.

Okrenula se ljutito u postelji na drugu stranu, grdeći samu sebe. Šta to nju ima da uzbuđuje? Zar samo zato što su kazale da je lep? A svi njegovi postupci su bili ružni. I ovo što je opet skrio sebe. To mu nikad neće oprostiti.

Šaputala je: „Tako, vi ste se usudili da mi pošaljete sliku? Znate da ste lepi i hoćete da mi se dopadnete.“ Bujica ljutnje opet se izli što je bila tako sentimentalna. „Ne, baš vas neću gledati. Iako ste se ovako udesili, ništa vam ne vredi.“

Tamo, na livadi, s kosom u ruci, visok i snažan, sa svojim lepim profilom, talasavom kestenjavom kosom, sav obasjan suncem, bronzan, stajao je on… Bojan. Njen muž! Nekoliko trenutaka kao da se odmarao, i on i kosači! Smešio se gledajući negde neodređeno, kao da se smeši suncu, prirodi, planini u daljini.