Federiko Moća

Sahrana je zbir trenutaka celog jednog života. I to možda još više boli, kao da zauvek izgubite nešto čega niste bili svesni, a što više nikada nećete proživeti

Jer za pijanstvo je dovoljno da popijete mnogo od svačega, čak i baru, za uživanje na moru vam može biti dobra i plaža u Riminiju, ali za prijatelje ne. Njih morate da izaberete i čuvate. Oni su jedinstveni. Kao snežne pahulje. Nikad ne može

Ima trenutaka u kojima bi se bilo koja rečenica zaustavila na kilometar razdaljine od onog što osećate i što biste želeli da izrazite.

Suviše si se unela, treba da pristupaš kao da se tiče nekog drugog, tako ćeš ostati pribrana i iznećeš svoja ubeđenja. Znaš šta sam naučio od profesora privatnog prava? Da sopstvene stvari zastupam kao da pripadaju nekom drugom

rečenicu Maksa Friša: „Uspeh ne menja ljude, jednostavno ih otkriva.”

„Navika ima rogove.”

Stanice su moja stara ljubav. Mogao bih na njima da provodim dane, sedeći u nekom uglu i posmatrajući šta se dešava. Postoji li mesto koje bolje od stanice odražava duh neke zemlje, dušu naroda, njegove probleme?

Gledam ih kako klancaju i pomislim da svako ima svoj teret koji mora da nosi.

„Ćao, ljubavi!”, otpozdravim s istom ushićenošću.

Lepo je kad u sopstvenom glasu čujem želju za njom. Kao kad čekam ispred njene zgrade i, najzad, vidim je kako dolazi. U tim trenucima mi osmehom kaže „volim te”. A ja joj, smešeći se, jednostavno kažem „ćao”, ali u ta tri slova unosim celo srce, uveren da sam bogat i prokleto srećan jer imam nju.

Smeje se od srca, kao da je to neka šala vredna smejanja, i ja se smejem s njom, zato što me usrećuje i sama činjenica da je čujem. To je hemija glasova. Pokreće uspomene među nama.