Tom Henks

dok sam ja spavao kao klada što sam duže mogao, a onda bih još prilegao da odremam svakog dana u pola tri.

Su je, otkako je došla u Njujork, naučila najvažniju lekciju – da mora stalno da se kreće, da hoda kao da ima neki cilj čak i kada ga nema, posebno Četrdeset drugom ulicom, izbegavajući ljudske naplavine koje su se tu skupljale privučene drogom, pornografijom i da bi, po kiši, prodavale kišobrane za pet dolara.

„Moji će se razočarati ako se ne budem predstavljala pravim imenom.“

„Prvo što uradiš kad dođeš u Njujork, to je da razočaraš svoje.“

Andervud ima moći neobjašnjive, generator je mojih snova, pa sam je istog časa smestio u njenu kutiju i odneo na policu u svojoj radnoj sobi. Mislim da noću blago svetli u tami...

Imao je sve što bi se očekivalo da jedan čovek – vrlo bogat čovek – ima, želi ili da mu je potrebno.

Osim vremena, naravno.

Baš kao i njegova tabla s firmom, motel Olimp je znao i za bolje dane.

Nije ništa verovatnije da ćemo ovaj čovek i ja ikada furati nego da će kad pustim vetar iskočiti tost.

Muškarac bi mi krajnje zakomplikovao život. Muškarac mi je trenutno potreban kao što je vašem kokošinjcu potrebna satelitska antena.

„Gledaj. Njujork je prosto upoznati. Ima oblik kao ruka. Avenije su obeležene brojevima, duge su i pružaju se od vrha prstiju do ručnog zgloba. Ulice, isto obeležene brojevima, pružaju se popreko preko dlana. Brodvej ti je kao linija života, teče ukrivo. Između dva srednja prsta je Centralni park.“

Sedela je tu jedući i drugi sorbe, sve dok svici nisu uzlebdeli kao neka čarolija nad travnjacima i trotoarom.