Šarlota Bronte

Onda, laku noć, gospodine“, rekoh, polazeći.

Izgledao mi je iznenađen – što nije bilo logično – jer mi je upravo rekao da idem.

„Šta“, uzviknu on, „već me napuštate, i to na ovakav način!“

„Rekli ste da mogu da odem, gospodine.“

„Ali ne pre nego što se pozdravimo. Ne bez nekoliko reči priznanja i srdačnosti, ne tako brzo i hladno. Kako! Pa vi ste mi život spasli! Oteli me od svirepe i grozne smrti! I hoćete da se rastanemo kao obični stranci. Rukujmo se bar!“

. Ni za šta na svetu ne bih želeo da za svoj život dugujem nekome, ali vama – to je nešto drugo

Pre nekoliko dana, mogu da ih izbrojim – pre četiri dana, bilo je to prošlog ponedeljka uveče, obuzelo me je neobično neraspoloženje, ono kada jad zamenjuje mahnitost, a bol tvrdoglavost. Od