Karina Rozenfeld

„Makar još imaš francuskog dečka“, zadirkivala ju je Džordži. „Da te noću zagreje.“

Tejlor se u panici pridigla.

„Džordži, slušaj. Ne pominji Sašu Tomu, važi? Samo mi još sad treba da bude ljubomoran. Sve je već dovoljno loše.“

„Naravno da neću.“ Džordži je zvučala uvređeno. „Šta ti misliš o meni?“

„Ozbiljno, Džordži. Znaš kakav je. Nije on loš momak, ali baš je ljubomoran.“

„Bože“, kazala je Džordži. „Neću nikome reći. Oladi malo.“

Rano je ustala i dugo stajala pred ogledalom. Tragovi na njenom vratu sinoć su bili crveni, ali sad su postali ljubičasti podlivi. Vijugali su oko njenog bledog vrata, nedvosmisleno veličine i oblika dugačkih, tankih prstiju.

Kad ih je lagano dotakla, zašištala je kroza zube. Teško je zamisliti snagu koja je potrebna da se naprave takvi tragovi. Da bi joj popucali kapilari i krv se izlila u kožu.

Morala je da se usredsredi. Odgonetne to. Razume.

Nešto takvo se prosto ne dešava.

Međutim, desilo se.

Znala je samo kako treba da izađe iz te kuće.

Užurbano je navukla šorc i prsluk. Oko vrata je vezala belu maramu da sakrije modrice.

Zatim se, pre nego što je majka sišla na doručak, iskrala na prednja vrata u jutarnju svetlost.

Biblioteka u Vudberiju bila je smeštena u prostranoj viktorijanskoj dvospratnici na obodu centra grada, sa svetlom kamenom pločom, odmah ispod strmog krova sa zabatom, na kojoj je pisalo „Biblioteka“.

Did je uzdahnuo i krenuo da slaže papire. „Tebi je nemoguće pomoći.“

Nije bio svestan koliko je u pravu.