Teodor Drajzer

Drajzerova genijalnost leži u njegovoj sposobnosti da prati životni put taštine u najsitnijim detaljima, prikazujući običnog čoveka koji je namamljen da nešto voli, ceni i upražnjava, verujući da to čini nezavisno, činom slobodne volje, a zapravo se sve vreme spotiče o takav svoj život.

njemu potpuno isto kao prema meni

Kad je pojedinac autentičan, njegova povest može imati smisla za druge.

Ambicija nije samo želja za onim što drugi poseduju; to je želja za onim što drugi imaju jer oni to imaju, što je društveno najprihvatljiviji i najpodsticaniji oblik sujete, neka vrsta virusa koji hara modernim društvom.

Tragedija koju nam Drajzer pripoveda ne ogleda se u greškama i pogrešnim potezima koje Klajd Grifits, odnosno mi kao ljudska bića činimo, već u neizbežnosti neslobode svojstvene ambiciji – toj tako američkoj vrlini.

Jer potreba za razmišljanjem bila je otklonjena savetom, zakonom ili „otkrovenjem“

na njenom je licu, kao i uvek tih dana, bio onaj postojan, a ipak brigom obeležen izraz – nešto između vere koja uzdiže i sumnje koja muči.

„Moj štit i moj oklop.“ „Moja svetlost i moja snaga.“ „O, Gospode, ti si moja snaga i moj spas. U tebe ću se uzdati.“ Zatim je opet obrisala oči i dodala: „O, Gospode, ja verujem. Pomozi mi u mom neverovanju.“

obeleženi nečim naročitim – glupošću ili grubošću duše ili tela, ili sa izvesnim nedostatkom ukusa i okretnosti ili smelosti, što ih je, izgledalo je, sve do jednog obeležavalo kao pripadnike onog sveta podzemlja koji je to popodne video.

„Zadovoljstva i brige ovoga sveta drže mnoge u okovima, ali kad ih zadesi žalost, onda će nešto od ovog semena uhvatiti korena.“