Ђура Јакшић

Где преста закон, нестаде греха,

Не чујеш плача, не чујеш смеха;

У пусту земљу, у стене голе

Срце ме зове…

Камен до кама, стена до стене,

Небу се дижу, крвљу појене,

Храстови над њим’ гордо се шире,

Громове, муње, међ’ собом мире;

Тамо развале — раке крваве

Негдашње снаге, негдашње славе!

Многих јунака ту кости леже,

Из њих се после ор’о излеже

И с овог света горе одлета,

Да јаде наше небу докаже.

Пода мном поље од крви наше,

На њему паде све што бејаше!

ли си тај, што ослобођење васцелога Српства тражиш?... — опијен гневом дивљега звера, бесомучним гласом рикаше судија.

На сувим рукама браниоца српске слободе тужно звекнуше ланци, али веран син народа мирно и достојанствено одговараше:

— Ја сам!

— Ти си бунтовник! Ти си издајник отаџбине! — викаше судија.