Изабрани људи не живе од оног што им живот поклони, него што сами отму од њега, мој драги Алекса
Verica Zivadinovichas quotedlast year
И тако, пун тамне невиђене вере, Идем кобном стазом што је увек иста – Ко злокобно сунце, док у мени блиста Насмејано лице вечите Химере.
Verica Zivadinovichas quotedlast year
Кад ми опет дођеш, ти ми приђи тада
Ал не ко жена што чезне и воли
Него као сестра брату који страда
Тражећ меком руком место где га боли
Impressions
Verica Zivadinovicshared an impressionlast year
💡Learnt A Lot
👍Worth reading
Одлично штиво! Да је дужи и садржајнији, (а требало би) овај роман неби имао ни оволико читалаца. Али, Како Дучић рече, данас се не чита да би се учило, него да се заборави. А ја бих додала и да се књига прода