Đorđe Lebović

Treba uvek govoriti istinu, ali istinu nije nužno uvek izgovoriti.“

Moj teča, robijaš, rekao bi za njega: „Ograničen u znanju – uobražen u neznanju.“

„Slušaj me dobro i zapamti“, bio sam ubeđen da se teča ovog puta ne šali, „glupan nikada neće priznati da je glup. Nikada! Ako neko za sebe tvrdi da je glupan, znaj da imaš posla sa razboritim čovekom.“

Deda je bez uspeha nastojao da proširi krug zaverenika, a onda je rekao svom novom pajtašu doktoru Tiboru: „Obratiću se Srbima. Oni su hrabar narod, ne podnose nepravdu i nasilnike“.

Čovek ostaje otac čak i posle svoje smrti,

„Treba uvek govoriti istinu, ali istinu nije nužno uvek izgovoriti.“

„Draga Teri“, reče otac, blago, ali podsmešljivo, „ti bar znaš da nijedna božja zapovest nije dvosmislena. Nema srednjeg puta između istine i laži, ubijanja i neubijanja. Nema delimične krivice jer nema ni delimičnog zločina. Ili je nešto zločin, ili nije zločin, ili je čovečno, ili nije čovečno. Nema sredine ni za koga, pa ni za Mađare.“

Svetlost ima jedno veliko oko,

ali tama ima hiljadu ruku.

Tama vlada s vremena na vreme;

a svetlost je gospodar večnosti!

Hasidska izreka

Svi su samo govorili da sam lep i umiljat, da sam bistar i pametan, a ja sam im verovao. Živeo sam u najlepšem gradu na svetu, među najsrećnijim i najsložnijim ljudima. Živeo sam u svom raju. U njemu su postojale samo jednostavne, proste radosti: trčkarati po parku, skakutati na jednoj nozi, ležati u travi i zuriti u oblake (koji svaki čas menjaju oblik), ljubiti nežnu kožu moje majke, mirisati njene haljine (uredno okačene u plakaru), posmatrati njene prste kako lete po dirkama klavira i slušati čudesne zvuke koji tako lepo uspavljuju.

Bog se nama smrtnicima prikazuje više u onome što nije, nego u onome što jeste.“