Maja Trifunović

Ruži nije na pamet palo da se boji. Iskustvo ju je naučilo da je glupo plašiti se dvaput, pre nego što se nešto desi i kad se nešto desi. Bdeti ustrašen pred potencijalnom propašću, a onda svisnuti ako te propast zaista snađe, to ničem ne služi. Jednokratan strah je dovoljan, a njega nikad ne manjka.

eče je, po sobama neon šljašti kao u eri kad je neon izmišljen, pa izumitelj zainteresovanima demonstrira kakva je to sila svetlosna pod kojom se svaki trun na linoleumu vidi.

Pravo niotkuda, shvati da postoji i kad se ne ogleda u nečijim očima. Da ne mora više ni uz koga da se sidri jer je sidro u njoj i neće je pustiti na milost i nemilost vazdušnim strujama.

ama bezbožnicima ostaje žal za svim što je trebalo reći i nad svim što je trebalo prećutati: šta je izrečeno, izrečeno je, šta je zagrljeno, zagrljeno je, šta je poljubljeno, poljubljeno je.

Čaša je ostala da stoji preda mnom, prazna do vrha, puna do dna.

Vera je već tada znala da je privlače polupani muškarci, a i ona njih. Muškarci iz kojih je odavno nešto isteklo jer se lica nadležna za njih nisu potrudila da ih zacele dok je bilo vreme, nego su ih ostavili da tako razjapljeni bivstvuju praveći se da im nije ništa.