Rodžer Zelazni

Ali spavanje je bilo tako divno, ja tako umoran.

Žena za stolom na sebi je imala plavozelenu haljinu širokog V-izreza, kosa joj je bila duga, sa dugačkim šiškama, boje negde između oblaka u zalazak sunca i spoljašnjeg ruba plamena sveće u inače mračnoj prostoriji, i prirodna – nekako sam to znao; oči iza naočara – kako mi se činilo, bespotrebnih – bile su plave poput jezera Iri u vedro letnje popodne u tri, a boja stisnutog osmeha slagala joj se s kosom.

Uprkos krupnim mržnjama i sitnim trvenjima, mi Amberani smo vrlo porodično nastrojena bagra, uvek željni novosti jedni o drugima, uvek žudimo da znamo kakav ko položaj zauzima na promenljivoj pozornici. Pauza radi tračarenja nesumnjivo je zaustavila nekoliko smrtonosnih udaraca među nama. Ponekad mislim o nama kao o bandi zlobnih bakica u nekom spoju staračkog doma i trke s preponama.

Zapljusnuše nas talasi vreline; zemlja se pušila. Mehurovi su se rasprskavali u proključalim čorbuljacima koji su ispunjavali kratere, i pridodavali i svoja isparenja vazduhu ogrezlom u vlagu. Plitke bare ležale su kao šaka starih bronzanih novčića.

Konji su jurili, sada poluludi, a duž puta su izbijali gejziri. Bljuvali su ključalu vodu preko druma, za dlaku nas promašivali, i oticali u velike glatke vodene površine, koje su se pušile. Nebo je bilo mesingano a sunce nalik na smekšalu jabuku. Vetar kao dahtavi pas kom smrdi iz usta.

Tlo uzdrhta i daleko sleva planina izbljuva vrh prema nebesima i za njim povrati i oganj. Privremeno nas zagluši tresak koji probija bubne opne, a naleti vazduha od eksplozije postojano su nam batinali tela. Kola su se njihala i poigravala.

„Silazite s uma ili se penjete?“, upita on.

Upravo sam primetio da sam morbidan, pijan i ogorčen. Ne treba mi to u životu.

„Podsetio si me na onaj stih iz Svete knjige: Arhanđel Korvin hodiće pred olujom, s munjom na prsima svojim… Da se ne zoveš slučajno Korvin?“