Stefanija Auči

„Majke su nesavršena bića i ponekad se čini da su naše najgore neprijateljice, ali nije tako. Samo često ne znaju kako da nas vole. Žive u ubeđenju da mogu da nas poprave i da nas poštede svojih patnji… pritom nisu svesne da svaka žena već mnogo zahteva od sebe i da ima potrebu da upozna sopstvenu patnju.“

Jer se način na koji se voli menja, jer se ljudi menjaju kao i način na koji im je potrebno da budu voljeni, razmišlja. Jer svaka bajka ima kraj i na njenom mestu, često, ostaje samo žudnja za zagrljajem koji daje utehu, koji oslobađa od straha od vremena koje prolazi i koji ti daje iluziju da nisi sam.

Kao da se pred njegovim očima zatvara krug života, uroboros

koga samo on može da vidi, a koji mu otkriva stvarni smisao njegovog postojanja na ovoj zemlji.

Urlik koji briše nostalgiju za prošlošću i neizvesnost budućnosti i daruje mu sreću večite sadašnjosti.

A u tome je uspela između ostalog tako što je dozivala u sećanje osnovno pravilo svog oca: ništa nije dragocenije od lucidnosti, od vladanja sobom.

Ne zaboravi da ko može nešto da uradi, a to ne uradi, ide kroz život nezadovoljan

Pravo prokletstvo je to što ne primećuješ da si srećan dok ne prestaneš da to budeš. U trenutku kada shvatiš da si bio srećan, od sreće ti je ostao samo odjek.

Kada je neko srećan, nisu mu potrebne reči.

Ali pamćenje, lažljivi čuvar sreće, zna kako da sačuva nepromenjene slike određenih mesta u večnoj sadašnjosti, u nemogućoj stvarnosti, a baš zbog toga još stvarnijoj.