Zen i umetnost održavanja motocikla

Neupućenom oku penjanje radi dokazivanja i posvećeničko penjanje mogu biti identični. Obe vrste penjača stavljaju nogu pred nogu. I jedni i drugi udišu i izdišu jednakom brzinom. I jedni i drugi stanu kad se umore. Svi kreću napred kad se odmore. Ali razlika je ogromna! Penjač koji želi da se dokaže sličan je raštimovanom instrumentu. On promaši tempo svakim svojim korakom. Olako će zaobići sunčevim zracima prošarani prolaz između drveća. On nastavlja da se kreće i kad mu nesiguran hod pokazuje da je umoran. Odmara se kad za to nije vreme. Gleda niz stazu pokušavajući da vidi šta ga čeka čak i kad zna šta je pred njim, jer je maločas to uradio. Hoda prebrzo ili presporo u odnosu na ono što ga okružuje, a kada priča, njegov se govor uvek tiče nekog drugog mesta, nekih drugih stvari. Tu je, ali kao da nije. Odbacuje ono što je tu, nesrećan je zbog toga, želi da bude na cilju, ali kad stigne do njega, opet će biti nesrećan jer će cilj postati ono što je ‘tu’. Ono što traži, što želi, leži svuda oko njega, ali on to neće baš zato što jeste oko njega. Svaki korak za njega predstavlja napor, i fizički i duhovni, jer zamišlja da je cilj negde daleko od njega.

Srazmerno svojoj inteligenciji bio je prilično usamljen. Ne pamti se da je imao bliskih prijatelja. Putovao je sam. Uvek. Čak i u prisustvu drugih bio je potpuno sam. Ponekad bi to ljudi osetili i smatrali da ih odbacuje, pa ga nisu voleli, ali njemu nije bilo važno da li ga ljudi vole.
Čini se da su najviše patili njegova žena i porodica. Njegova žena kaže da su oni koji su došli do njegovih granica ugledali samo prazninu. Ja mislim da su oni čeznuli za nekim znakom pažnje, a on ih nikada nije pokazivao.
Niko ga u stvari nije poznavao. Očigledno je on tako hteo, i tako je bilo. Verovatno je usamljenost bila posledica njegove inteligencije. Možda je bila i njen uzrok. Ali njih dve su uvek bile zajedno. Tajanstvena inteligencija samotnika.
Nije ni to dovoljno reći, jer inteligencija i slika laserskog zraka navode na zaključak da je bio hladan i bezosećajan, što nije istina. U svom proganjanju onoga što sam nazvao duhom racionalnosti bio je nepokolebljiv lovac.

Kad se analitička misao, nož, primeni na iskustvo, njime se uvek nešto ubija. To je poznato, barem u umetnosti. Pošto je ovladao analitičkim znanjem potrebnim za plovidbu Misisipijem, iskustvo je dovelo Marka Tvena do zaključka da je reka tada izgubila svoju lepotu. Nešto se zaista pri tome ubija. Iako se u umetnosti manje primećuje, nešto se takođe i stvori. Međutim, umesto da se samo insistira na onome što je uništeno, važno je takođe videti i šta je stvoreno, dakle, posmatrati proces kao neku vrstu neprekidnog umiranja i rađanja, što po sebi nije ni dobro ni loše, već je samo takvo.