Put do integriteta

ranije to priznate, to bolje, jer boravak u mračnoj šumi grešaka može na kraju istinski, fizički da vam naudi.

Svim silama se trude da slede svako propisano životno pravilo koje su naučili u svojim kulturnim okruženjima, što je fantastičan način da se vodi život, ukoliko želite da izgledate lepo, a osećate se loše.

Na najdubljem nivou svesti, vi znate šta vas čini srećnim i kako da ostvarite što je moguće lepši život.

Tragično je to što mnogi ljudi prožive čitav svoj život a da to ne nauče, nikada ne doživljavajući tu radosnu lakoću koja dolazi kada posedujete puni integritet.

čeka, ali nedovoljno zrela da shvatim da je nada surov, nepouzdan gospodar i da nas mnoge dobiti očekuju ako je napustimo. To je sledeći korak na vašem putovanju ka integritetu.
NAPUŠTANJE PO

sam saznala da je mom sinu dijagnostikovan Daunov sindrom, bila sam prava fabrika nade. Nadala sam se takvom silinom da sam mogla doslovno fizički nešto da razbijem njome. Iako sam bila zahvalna što imam izbor da prekinem trudnoću, mada nikada nisam zaista prihvatala tu opciju, užasavala me je realnost u kojoj sam živela. I tako sam odlučila da se nadam. Nadala sam se da su rezultati testa pogrešni. Ili da se dogodila greška sa mojom medicinskom dokumentacijom. Nadala sam se da će neko čudo potkresati prekobrojni dvadeset treći hromozom iz svake ćelije mog nerođenog sina. Ponekad, kasno noću (iako sam znala da to nema smisla), nadala sam se da će beba preuzeti donošenje odluke na sebe i jednostavno spontano umreti. Ponekad sam se nadala da ću ja umreti.
U samoj srži čitavog tog nadanja postojala je meganada da neću morati ništa da izgubim. Niti stil života, niti svoje ciljeve, sliku o sebi, svoj posao ili svoje mesto u društvu. Imala sam dvadeset pet godina; dovoljno odrasla da zamišljam gubitak koji

apsolutna je istina da ništa nije apsolutna istina, uključujući i ovu izjavu.

Međutim, ona neće čupati vlastito perje ili krzno ukoliko ne uspeju da prikupe milijardu puta više zrnevlja ili ulovljenih zečeva, kao susedni vrabac ili kojot.

ZNAŠ ŠTA?”, vikao je u slušalicu. „TO NIJE DOVOLJNO. MISLIO SAM DA ĆE BITI DOVOLJNO, ALI NIJE! DA LI ĆE, DOĐAVOLA, IKADA BITI NEČEGA DOVOLJNO?”

Budući da smo indoktrinirani da verujemo da je „uspeh” zapravo „sreća”, valjalo bi da preformulišemo poentu.