Mora da je ovo to mesto

Da bi stigao ovamo, moraš stvarno želeti da stigneš ovamo.

Tvoja supruga“, kaže Mirna iza mene, „je li ona dobra žena? Da li si srećan s njom?“

„O, da“, kažem, uvlačeći telefon u džep. „Ovoga puta sam uspeo da izaberem dobru.“

A onda su joj se oči napunile suzama, koje su se s trepavica prolile niz obraze. Pružio sam ruke i obrisao ih samim vrhovima palčeva.

„Oh“, prošaputala je, pognuvši glavu, „zašto uvek to radiš?“

„Šta radim?“, upitao sam i zakoračio ka njoj, zatvarajući jaz između nas.

„To me izluđuje.“

„Šta te izluđuje?“

„Tvoja sposobnost da... da... kažeš ono što najmanje očekujem da ćeš reći.“ Zamahnula je glavom da skloni kosu s lica i prostrelila me pogledom. „To je... To je veoma zbunjujuće... Hoću reći, taman sam se sredila i znam šta osećam prema tebi i onda...“, sad je vikala, „onda se ti pojaviš, iznebuha, izgledaš skroz... skroz...“ Silovito je mahnula rukom ka meni.

„Šta skroz?“

„Skroz ništa“, viknula je i gurnula me u grudi, od čega se ona, a ne ja, zateturala unazad ka gomili bicikala i kolica. „I onda kažeš tako nešto.“

Kakvo je iskupljenje biti voljen: uvek smo najbolji što možemo biti kad nas neko voli. Ništa ne može to da zameni.

Imam jednu teoriju“, nastavila je, gledajući preda se, tamo gde se so sastaje s nebom, „a to je da se brakovi ne okončavaju zbog onoga što ste rekli, već zbog onoga što niste.

Setila se, takođe, kako je jednom negde čitala da termin za postojanje života kakvi su bili njihovi postoji samo u jednom jeziku, romskom. Detlene, tako ih zovu Romi. Lutajuće duše pobačene ili mrtvorođene dece.

Kakvo je iskupljenje biti voljen: uvek smo najbolji što možemo biti kad nas neko voli.

Okreće se ka Nilu i znam da kaže: Moram da idem.

Mislim da ono što se zove ljubav na prvi pogled nije takva besmislica kakvom se ponekad smatra. Uopšte uzev, mi unapred stvorimo u glavi osobu kakva treba da nam se sviđa... a kad sretnemo primerak sa svim kvalitetima kojima se divimo, pogodba se brzo sklopi.“

Dugujem ti izvinjenje“, rekao sam. „Izvinjavam se zbog svega“, rekao sam. „Izvinjavam se iz dubine bića što sam te ostavio da se boriš sa svime, što sam napustio naš život.“

Gledala me je sve vreme dok sam govorio, s pesnicama zavučenim u džepove jakne.

„A najviše od svega“, rekao sam, „izvinjavam se što sam bio osion prema našem braku. Zbog toga se kajem toliko... toliko da nemam reči. Mnogo mi je žao.“