Zlatno runo – I

sudbine Isakoviča iz Seoba Crnjanskog potvrđuju večnu istinu da svako tlo daje dovoljno razloga da se sa njega ode, kao i da se na njega dođe

Ako danas nešto nisam zaradio, izgubio sam to zauvek, jer ono što ću sutra zaraditi neće biti to što sam danas propustio; biće sutrašnja zarada, umanjena za današnji gubitak.

Čujem, neki đeneral piso u nofine da se ništa sa pobedom u rat ne može meriti… Ja mislim da može, đenerale. Sa pobednjačkim infalidom sasvim se razmernjo može meriti zdrav i snažan poraženik…

Svaki junak Zlatnog runa istovremeno je u sebi sa svima koji su mu prethodili, i koji će ga nastaviti.

Hoće li Kolokotronis više da ti da? Da te, možda, neće dažbina osloboditi? Diavolon hoće! Dvostruku će ti udariti. Jednu da slobodu naplati, a drugu da ti je sačuva. Platićeš tu slobodu da će ti, sa dušom, na nos ispasti. I treću ćeš dažbinu platiti. Duša ti iz nosa na državnu teritoriju pala. Toliko i toliko groša...