Lavirint duhova

Čovek pije da bi se sećao, a piše da bi zaboravio.”

Sećanja zakopana u ćutanje nikad ne prestaju da progone.

Mudar čovek je onaj koji ne budi vulkane, revolucije i trudne žene.

– Prijatelju moj – reče na kraju – ne gubite nadu. Ako sam nešto naučio u ovom pasjem svetu, to je da sudbina uvek čeka iza ugla. U liku lopova, droce ili prodavca srećaka, što su inkarnacije kojima najčešće pribegava. I, ako jednog dana odlučite da krenete do nje (jer sudbina ne ide u kućne posete), videćete da će vam pružiti drugu priliku.

Činilo mi se da čovek koji čvrsto korača, koji zna da miluje i koji nauči da sluša muziku reči živi duže i, pogotovo, živi bolje.

Ja se trudim, verujte. To je sve zbog sudbine, neće da pomogne.

Ono što dobijaš kad si načitan jeste to da znaš napamet sve stihove i trikove sudbine.

svako ko teži očuvanju zdravog razuma ima potrebu za nekim mestom na svetu gde može i želi da se izgubi. To mesto, poslednje utočište, mali je dodatak duši kuda, kad svet u svojoj komediji apsurda doživi brodolom, uvek možeš odjuriti da se zaključaš i izgubiš ključ.

Uvek je verovao da sudbina, pored svog hobija da zaskače nevine ljude s leđa i, ako je moguće, spuštenih pantalona, voli da se gnezdi na železničkim stanicama u svojim pauzama za kafu. Tu su počinjale ili se završavale tragedije i romanse, bekstva i povraci, izdaje i odsutnosti. Život, govorio je sebi, to je železnička stanica na kojoj se čovek uvek popne, ili ga popnu, u pogrešan voz.

Sećanja zakopana u ćutanje nikad ne prestaju da progone.