Majstor i Margarita

šta će bilo kakav telegram onome čiji spljošteni potiljak u ovome času gnječe gumene ruke prosektorove, čiji vrat u ovome času profesor probada zakrivljenim iglama? Poginuo je on, i ne treba mu nikakav telegram. Sve je svršeno i nećemo više nepotrebno opterećivati poštu.

Barem samoga sebe nemoj da obmanjuješ. Nikada neće steći slavu onaj ko piše loše pesme.

priznajući da se u njegovom životu više ništa ne može ispraviti, već se jedino može zaboraviti.

kakav god korak da je načinio u životu, šta god da mu se desilo, sve mu je išlo na korist, sve se preobraćalo u njegovu slavu! Ali šta je on to stvorio? Ne mogu da shvatim… Ima li nešto naročito u ovim rečima ’Bura maglom’… Ne razumem! Služila ga je sreća, služila!“, odjednom otrovno zaključi Rjuhin i oseti da se kamion pod njim pokrenuo, „ispalio, ispalio je u njega onaj belogardejac i smrskao mu bedro i obezbedio mu besmrtnost…“

Da, podigao se talas žalosti, ali se držao, držao neko vreme i počeo da splašnjava, i poneko se već vratio za svoj sto i – najpre kradomice a potom i otvoreno – gucnuo votke i prezalogajio. Ruku na srce, zar da propadnu pileći kotleti de volaj? Čime možemo da pomognemo Mihailu Aleksandroviču? Time što ćemo ostati gladni? Pa živi smo ljudi, eto!

Natpis: „Stvaralački odmori s punim pansionom, od dve nedelje (priča-novela) do godine dana

Nebo iznad Moskve kao da beše izbledelo, i savršeno jasno se video na visini pun mesec, ali još ne zlatan, već beo.

znajući da nikakva sila neće naterati gomilu da ućuti sve dok ne izbljune sve što joj se nakupilo u grudima i ne utihne sama.

složićeš se da končić može preseći zasigurno samo onaj ko je i privezao život o njega.

– Pa makar i u svoj život – odvrati prokurator – taman je i pravi trenutak da se zakuneš u njega, pošto ti visi o koncu, to da znaš.
– Ne misliš li da si ga ti o taj konac privezao i obesio, hegemone? – upita zatvorenik. – Ako je tako, jako se varaš.