Proces prisutnosti

Između odrasle osobe i deteta u nama leži ogromna provalija straha, besa i bola.

Prihvatanje je početak promene.“

„onako je kako veruješ da jeste“

Kada živimo u vremenu, dane provodimo u traženju smisla života. Nasuprot tome, kada smo prisutni, uživamo u životu prepunom smisla.

Dok smo mladi, potreba da se ponašamo na način za koji verujemo da će nam doneti roditeljsku ljubav i odobravanje potpuno je automatska.

„Prihvatanje je početak promene.“

Gde ima baštovana ima i bašte

Život baštovana je prikladna metafora kojom možemo da objasnimo prirodu naše zajedničke prisutnosti. Kada zasučemo rukave i ruke zarijemo u zemlju nameravajući da potpuno učestvujemo u svim životnim izrazima, unosimo svesnost sadašnjeg trenutka u sva naša iskustva.

Ako svesnost sadašnjeg trenutka unesemo u naša iskustva, postajemo uzroci; ako postanemo uzroci, postajemo i izraz onoga što je uzrok svega. Tada smo svesni baštovani života. To nas izdiže do nivoa služenja kojim, kroz primer, otvaramo vrata koja svakoga koga sretnemo vode u prijatnu senku svesnosti sadašnjeg trenutka

Kada se naše iskustvo prisutnosti u okviru ovog jedinstvenog polja svesnosti poveća, podsećamo se da u sebi zadržimo radost tih susreta i upijemo ih, umesto da pokušamo da ih objasnimo nekom „telu

Kada prihvatimo da smo svi povezani i da to znamo iz ličnog iskustva, veo se podiže i vidimo sve onakvo kakvo jeste, kako se događa sa svrhom. Tada ćemo shvatiti svrhu toga što „jesmo ovde sada u ovome“. Naša svrha leži u tome da volimo i cenimo ono što već jesmo – bez uslova.

Kako sebi budemo dopuštali sve više ovih jedinstvenih iskustava, bez ijedne trunke sumnje ćemo znati da nikada nismo sami. Takođe, cenićemo društvo svih oblika života kao jedinstvene i dragocene izraze naše zajedničke prisutnosti