Ruđin / Očevi i deca

Vreme (to je poznata stvar) leti nekada kao ptica, nekada mili kao puž; ali čoveku je osobito dobro samo onda kada ne opaža da li je brzo ili sporo prošlo.

Ruđin je govorio o onome što daje večiti smisao privremenom životu čovečjem.

Samoživost je“, tako završi on, „pravo samoubistvo. Samoživ čovek vene kao usamljeno, neplodno drvo; međutim, častoljublje, kao korisna težnja ka savršenstvu, izvor je svega velikog… Da, čovek treba da pobedi uporni egoizam svoje ličnosti da bi joj dao prava da se istakne!“

Mislim“, poče lagano Afrikan Semjonič, „da postoje tri vrste egoista: egoisti koji sami žive i daju i drugima da žive; egoisti koji sami žive i ne daju drugima da žive; najzad, egoisti koji i sami ne žive i drugima ne daju… Žene, većinom, pripadaju trećoj vrsti.“

koje su to tri pesme?“

„Zajedanje, prebacivanje i ogovaranje.“

„Znate šta, Afrikane Semjoniču“, poče Darja Mihajlovna, „niste vi uzalud tako ogorčeni protivnik žena. Mora da vas je neka…“

„Uvredila, hoćete da kažete?“, prekide je Pigasov.

Darja Mihajlovna zbuni se malo; setila se braka Pigasovljevog… I samo klimnu glavom.

„Doista me je jedna žena uvredila“, progovori Pigasov, „iako je bila dobra, vrlo dobra…“

„A koja je to?“

„Moja mati“, izgovori Pigasov, spuštenim glasom.

„Vaša mati? Čime vas je ona mogla uvrediti?“

„Time što me je rodila.“

Zbilja, čitaoče: jeste li uočili da čovek koji je neobično rasejan u društvu potčinjenih, nikad nije rasejan u društvu pretpostavljenih mu lica?

boga koji brine o čoveku, te da je jedina večnost ona u prirodi. Ali, očigledno je da su ove poslednje rečenice kontradiktorne u svom pozivanju na boga i prirodu: ili navodnici poništavaju, u ironičnom ključu, ideju da je priroda ravnodušna, ili je poslednja rečenica u suprotnosti sa ostatkom romana. Kako god, kraj romana je, uprkos Bazarovljevoj smrti, otvoren.

Turgenjev je izraz „ravnodušna priroda“ stavio pod navodnike, jer je želeo da kaže da je priroda van uma, da ona ne mari za čoveka, da nema

Smrt je stara stvar; ali za svakoga nova.

Ali dopustite“, poče Nikolaj Petrovič. „Vi sve odričete ili, bolje reći, vi sve rušite… Ali treba nešto i zidati.“

„To nije naš posao… Prvo treba mesto raskrčiti.“