Gospodin Pogrešni

. „Žene su ionako mašine za patnju“, ponavljao je ciničnu Pikasovu misao u sebi.

Pametan čovek se kloni izazova, bolje je da se kaje što nešto nije uradila nego zato

Primamljivost pakla sa obe strane života – pakao laži i pakao istine, podnošljivi samo uz sanjarenje, čežnju za onim što je bilo ili onim što će biti.

i kako je život bez umetnosti samo tumaranje između golih činjenica, predmeta bez značenja. Voleo je i razumeo je umetnost

nije je zagrlio, nije je čak ni blago dodirnuo po leđima. Ona nije mogla da bude utešena, a da to razume samo kao utehu

suviše je gestikulirao rukama, i uživao je da kontroliše razgovor.

Dijalektika u prostoj ravni svakidašnjice – od doručka do večere – i godine su prošle

Uplašio svoje bliskosti s njom. Nije je branio. Nije je zaštitio.

on joj prvo ljubi oči, kapke namazane crnim krejonom, a onda se njegova usta spuštaju niže, niz njen obraz, do onog svetog mesta svake kurve, do mesta koje se ne ljubi, jer to nije mesto za trgovinu, za seksualnu transakciju, to je mesto gde srce dodiruje nebo, to su njene usne koje niko nije ljubio već nekoliko hiljada godina, i ona mu ih daje, ona mu ih daje zauvek, a slikar taj poklon prima žedan, i gladan, kao da se nikada pre ljubio nije, kao da je prvi put osetio slatki sok ljubavi, on ne može da ih se naljubi.

taj privid bliskosti, ta uzajamna šćućurenost, taj šapat i ta naga žena pod crvenim svetlom sobne lampe,