Pisma iz tuđine

Stižemo tako do jedne od ređih podudarnosti između nas i Engleza i do osobine koja, pravedni da budemo, sve nacije krasi podjednako: vlastite mane imaju uvek lepša imena od tuđih, i uvek bolje razloge od tuđih, a ponekad umeju da se pretvore i u vrline. Eto zašto je nečija postojanost za mene fanatizam, a moj fanatizam – postojanost mog karaktera.

Ali kad se sve žrtve prirodnih i neprirodnih nesreća saberu, još uvek ih je manje od žrtava ljudskog fanatizma. Tako se fanatizam, kao radikalan oblik nerazumevanja, nepoznavanja i nepriznavanja drugih, javlja istovremeno i kao moćan inspirator istorije i kao njena najteža prirodna katastrofa.

Ova stara, srećna Engleska, koju je jedan nestrpljivi nemački gost nazvao plovećim muzejom, jer mu frižider nije opravljen istog dana nego posle dva meseca, može nas još ponečemu naučiti.

U prvom redu – strpljenju, kompromisu između imbecilne ravnodušnosti što u nečemu nismo uspeli i imbecilnog besnila što nam to nije pošlo za rukom.

Kod nas u Jugoslaviji mahom se igra na sve ili ništa. Jednom se dobije sve, drugi put ništa. Ovde se igra na brojeve, pa se dobija – uvek, i ovde – to je ljudski – svako hoće sve. Ali se miri s tim da dobije i polovinu. A naš Živorad, ako sve ne dobije, drži da je opljačkan.

Dok neko od njih postane ministar koji će odlučivati o meni i mom narodu, ja ću već biti mrtav.

Ali narod neće. Ne može se tako lako izvući kao ja.

Na Zapadu danas, posle četrdeset godina čovek je star i ne može se zaposliti. Naša civilizacija starce prepušta hobiju, od kojih je u Engleskoj, ako niste član Doma lordova, najpopularniji dremanje po parkovima. Ako jeste, dremate u Parlamentu.

Starost je pre svega umna, fizička i osećajna usamljenost, a što se povodom nje pominju Englezi, to je zato što sam stekao utisak da je na luteranskom Zapadu biti star, usamljen i nemoćan jedva nešto bolje nego biti mlad, debeo i neoprezan među ljudožderima.

Brže starimo, uprkos tome što je naš fizički životni vek produžen najmanje dva puta otkako je, van Starog zaveta, meren. Telesno se neprestano podmlađujući, na užas maltuzijanaca starimo – upotrebno.

Ne, politika nije nešto iz čega čovek može da se uči logici, sve dok i ona sama od logike nešto ne nauči. Engleska politika nije u tom pogledu drukčija od svake druge. Nadajmo se, međutim, za dobro demokratije, najboljeg od svih rđavih sistema, da će se i ovde naći znameniti „engleski kompromis“, koji će sačuvati nacionalne interese, ali i sprečiti da se njegovi čuvari, državni službenici, ne pretvore u robote bez volje i savesti, kakve viđamo u totalitarizmu – najgorem od svih rđavih sistema.

U izvesnim modernim državama, međutim, koje su po prirodi svoje izuzetnosti autarkične, samodovoljne, nacionalna je hrana ekskluzivno domaća i neprijatelji za proždiranje i državno snaženje nalaze se uglavnom među vlastitim građanima, te se smatra da je država jača ukoliko više od svog stanovništva uspeva da svari.

I kod zajednice i kod jedinke manir je način ponašanja, ustaljena forma odnosa koja obeležava stepen civilizacije. Ukoliko je on viši, maniri su očigledniji i presudniji za njeno skladno funkcionisanje. A istorija poznaje i one civilizacije koje su se na svom vrhuncu, obično pre pada, pretvorile u tako savršene forme da u njima osim manira ničeg više i nije bilo. Time neće da se kaže kako su varvarske zajednice bez manira, ustaljenog odnosa među svojim pripadnicima, ali činjenica da su ljudožderi jeli samo neprijatelje, a ne i saplemenike – kao što biva u nekim modernim državama – nije nikakav manir. Rasni je to instinkt održanja. Težnja svakog plemena je da bude sve jače da bi sve više neprijatelja svarilo, i da što više neprijatelja svari da bi bilo što jače.

Rima odavno više nema, no rimska izreka: „Neka se pravda vrši, makar svet propao“, još važi. U civilizaciji u kojoj je ljudski život sve komplikovaniji, ograničeniji i ugroženiji, a čovekova prava sve uslovljenija okolnostima nad kojima se nema moći, važi ona više nego ikad. Jer, svako u svom srcu zna da će svet propasti samo ako se pravda ne vrši.

Pravda kada je u pitanju većina, ali i pravda za manjinu; pravda za sve zajedno, ali i pravda za svakog pojedinačno; pravda za one što su u pravu, kao i za one koji nisu. Pravda kao univerzalno pravo.