Đavolji nakot

Sigurno je da čovek koji razmišlja o osveti, raskopava sopstvene rane, koje bi inače zacelile, i zalečile se.

– Ser Fransis Bejkon, O osveti

zar najbolja umetnička dela nisu nastala upravo iz očajanja? Zar umetnost ne predstavlja uvek izazov Smrti? Prkosno podignut srednji prst na ivici provalije?

Ali niko ne predstavlja samo zbir onoga što drugi o njemu pričaju. Svako ima još neki sloj.“

jer će naša predstava biti onoliko jaka koliko je jaka njena najslabija karika: ako jedan od nas ne uspe, niko neće uspeti

plemeniti ljudi ne rade zbog novca, oni jednostavno imaju novac, i to im omogućuje da budu plemeniti. Oni zapravo ne razmišljaju mnogo o tome; velikodušna dela prosto niču iz njih, kao lišće iz drveća.

Prvo pravilo glasi: pazi na svoje slabe strane, jer će sve što može da krene naopako krenuti naopako.

vrhunac je uvek opasan. Sa vrha nema kuda da se krene sem nadole.

Sigurno je da čovek koji razmišlja o osveti, raskopava sopstvene rane, koje bi inače zacelile, i zalečile se.

– Ser Fransis Bejkon, O osveti

Može li čovek biti dobar samo u odsustvu moći?

Međutim, ima tu još nešto. Prospero je već rekao da je Mirandino obrazovanje šire nego kod ostalih devojaka. Ali se ne navodi čemu ju je to on učio, osim da igra šah, a zna i šta je materica. Ja pretpostavljam da ju je pomalo učio i mađijama. Ona je svakako čula za duhove, a možda ih je i videla, jer u prvom trenutku misli da je Ferdinand duh, a zna i mnoge primere svega što Prospero može da učini svojim čarobnjačkim moćima, na primer da savlada Kalibana. Šta mislite, šta je ta devojka radila dok je Prospero posle podne dremao? Čitala je knjige – Prosperove knjige! Bila je na oca – nasledila je njegov dar i učila se veštinama.

Međutim, ni to nije sve.