LEKCIJE IZ UBIJANJA

Život mi je bio podnošljiv od samog saznanja da imam takvu ljubav. Od saznanja da imam ono najbolje što postoji.

Kad je bila mala, deda joj je (poslednji aktivni katolik u porodici) kazao: Najpre ti đavo da do znanja da postoje užasne stvari. Potom ti kaže u kojoj se sobi nalaze. Onda te pozove da uđeš i pogledaš. I dok se okreneš, ne možeš više da nađeš vrata da izađeš. Za tren oka i sama postaneš jedna od užasnih stvari.

u njoj se vodila borba između uverenosti u sopstvenu potencijalnu genijalnost i straha da je samo još jedna prepametna devojka koja je zauvek prsla.

Na kraju ispadne da ti čitav život nije ništa drugo do čekanje da se suočiš sa sopstvenom neizmernom glupošću.

Čovek ne veruje u dušu dok ne oseti kako se bori da pobegne iz tela.

Olakšanje je kad god nešto zasigurno znaš.

Eto nove jednačine: svaki strah je u suštini strah od smrti. A kad znaš da umireš, nemaš više čega da se plašiš. To ti je davalo poslednji veliki dar: beskrajnu hrabrost.

U isto vreme osetila je i obećanje topline i mira dok leži u krevetu s Blaskom. Ljubav. Mesto za onog drugog. Budućnost.

Svet je bio svet, ispunjen pokornim nužnostima. Ako uradiš X, za tim sledi Y. Svet je bio sasvim nedužan. Zlo je bilo isključivo ljudsko.

Negde je bila pročitala: Reč „nepodnošljivo“ pravi od tebe lažova osim ukoliko za njom ne sledi smrt.