Soko zove lastu

Pablo Eskobar jeste bio umešan u narko-biznis, ali nije bio predsednik države.

Dragan Velikić

Pljačka kao način privređivanja prisutna je u svakom segmentu srpskog društva. Nedavno sam saznao od prijatelja koji živi u inostranstvu, i često dolazi u Srbiju, da dopune za mobilne telefone svih srpskih operatera ostaju sačuvane samo tri meseca od dana poslednje uplate, a onda se automatski brišu (čitaj: otimaju!). U Hrvatskoj dopuna biva pet meseci sačuvana u aktivnom stanju, i još osam u pasivnom. U Austriji taj rok iznosi godinu dana, dok u Nemačkoj dopuna čuva broj neograničeno. Eto primera koji slikovito pokazuje razliku između uređenih država i razbojničke satrapije

Nije potrebno imati prosečnu pamet pa znati kakvo je to biće koje se odaziva na ime Vulin.

Uvek je to jedna te ista strana, gde su laži, pohlepa i licemerje konvertibilna valuta. Da nije tako, ne bi samo petnaest godina nakon NATO bombardovanja Srbije jedan od najvećih zagovarača oružane intervencije – persona duboko omražena i u vlastitoj zemlji zbog laži i afera – nekadašnji ministar spoljnih poslova Velike Britanije, Toni Bler, postao savetnik srpskog premijera Aleksandra Vučića. Dok su građani Srbije tokom tromesečnog bombardovanja gledali na ekranima Blerovo iscereno lice, ni u snu nisu mogli pomisliti da će ta maskota svetske politike biti plaćena njihovim novcem za savetničke usluge budućem srpskom premijeru, koji je u to vreme ministar informisanja.

Sa ovom vlašću nama su nepostojanja suđena. Jer, kada se kupi karta za nepostojeći metro sasvim je prirodno da se delimični povraćaj otetog novca od plata i penzija zove povišica. Nepostojanje je naše odredište, budući da niko ne zna kako upokojiti vampira.
Ni stanicu Prokop nemoguće je više upokojiti. Prokop je pokop beogradskog železničkog čvora.

Pablo Eskobar jeste bio umešan u narko-biznis, ali nije bio predsednik države.

Tokom decenije svoje vladavine, Aleksandar Vučić je u nečemu potpuno uspeo. Za sve one koji ga podržavaju ukinuo je stid.

Hipnoza ima ograničeno vreme trajanja. Zato je veoma važno neprekidno održavati tenziju, ne dozvoliti građanima ni za trenutak da budu sami sa sobom, da se zapitaju kako žive. Jedino što u Srbiji raste „po glavi stanovnika“ jesu laži. Po tome smo istinski lider u regionu.

Kada jednom kroz pola veka neki istoričar bude pravio bilans našeg vremena, teško da će moći da sagleda sav besmisao i hipokriziju u kojoj je živelo srpsko društvo u eri naprednjaka. Ipak, on će znati ono što mi danas ne znamo – kako će tada izgledati Srbija koja je decenijama bila država u pokušaju, i kojom su vladala četiri jahača apokalipse: laž, manipulacija, zločin i korupcija.