Molim za malo pažnje, povika Sofija. Svi se okrenuše. Tako, reče. Sad slušajte. Slušajte kao da vam život od toga zavisi. Možda i zavisi. Prvo. Pronađite metak. Da, pronađite metak. Drugo. Hoću otiske. Da, otiske na livadi. Sve. Ovde i u okolini od stotinu metara. Otiske koje su ostavili ljudi, biljke i životinje. Tražite. Klupa, cipele, naočare, papiri u okolini, nokti na telu, ne interesuje me, ambalaže, sve što vidite i ono što ne vidite, što ćete tek posle primetiti. Ima da idete u koncentričnim krugovima, dok ne prečešljate ceo kej, ceo jebeni grad. Ako je skakavac prolazio, hoću da vidim njegove papilarne linije sa deteline. Treće. Dlake. Organski ostaci za analizu. Sve. Pod noktima, u ustima, na odeći, u travi, na vetru. Dlake ljudi, pasa, mačaka, bubašvaba. Ne interesuje me. Ima da se raspadnete. Ima da poželite da priznate ovo ubistvo, samo da više ne radite. Ako još jednom čujem da nemamo ništa, doći ću vam u onu jebenu laboratoriju i polomiću vam sve vaše paprene aparate tim fensi neseserima. Koliko je koštala sva ta oprema? Jebe mi se što je donacija, nekog je koštala. Hranite je uzorcima. Hranite svoju decu svojim poslom. U šta gledate sad? Svako pilji u metar vazduha ispred sebe? Ne može ova lujka zauvek da priča, zar ne? Prčkate sa tim duvalicama, kesicama, sprejevima, praškovima, četkicama, želatinskim folijama, vaticama i jastučićima kao dečurlija, majku vam jebem, i posle šta? Ništa! Ubijaju ljude po ulici kao pse, a vi kraj krvavih lokvi prepričavate te-ve program i viceve o plavušama dok ne prođe radno vreme. Majku vam jebem, radim u policiji već dvadeset godina i nikada nas niko nije ovako zajebavao! Koliko ja znam, možda to nije do njega, nego do nas? Dokažite da grešim.