Beži

U ljudskim bićima možda zaista postoji nešto iskonsko, neki mehanizam preživljavanja iz naših pećinskih dana stalne opasnosti koji leži uspavan u savremenom čoveku, neko šesto čulo ili nagon koji skoro nikada ne mora da izbije na površinu u našem društvu, ali je ipak prisutan, i dalje snažan no prikriven u nekom dubokom delu našeg genetskog ustrojstva

Upravo smo u tom trenutku, tom čistom blaženstvu, i imamo toliko sreće da to shvatamo.

Sajmon pogleda Pejdž preko stola. Pejdž mu uzvrati pogled.

Za stolom je bila i tajna.

Bude li Sajmon ćutao, tajna će večito biti s njima.

On se zapita šta bi bilo gore – da zauvek mora da živi progonjen tom tajnom ili da dozvoli da žena koju voli sazna da je ubila rođenog sina.

Činilo se da je odgovor jasan. To već sutra može da se promeni. Ali je znao šta mora da uradi te večeri.

Sajmon možda ne bi stao pred metak kada je Luter pucao na Ingrid. Ali sada bi stao – ma koliko to bolelo. Slušao je kako mu se žena prelepo smeje, i znao je da bi platio svaku cenu da taj smeh sluša i dalje.

Zato se svečano zakleo. Više neće biti tajni.

Osim te jedne.

Volim je. Volim je čitavim srcem. Ali ne poznajem neke delove nje.“

Svi mi vidimo drvene ograde ili lepe fasade, dvoje nasmešenih roditelja, zdravu braću i sestre, sve to, a delom kapiramo da nemamo nikakvu predstavu o tome šta se događa iza zatvorenih vrata, da tu ima ljutnje i zlostavljanja, uništenih snova i upropašćenih očekivanja.