Beži

U ljudskim bićima možda zaista postoji nešto iskonsko, neki mehanizam preživljavanja iz naših pećinskih dana stalne opasnosti koji leži uspavan u savremenom čoveku, neko šesto čulo ili nagon koji skoro nikada ne mora da izbije na površinu u našem društvu, ali je ipak prisutan, i dalje snažan no prikriven u nekom dubokom delu našeg genetskog ustrojstva

Upravo smo u tom trenutku, tom čistom blaženstvu, i imamo toliko sreće da to shvatamo.

Sajmon pogleda Pejdž preko stola. Pejdž mu uzvrati pogled.

Za stolom je bila i tajna.

Bude li Sajmon ćutao, tajna će večito biti s njima.

On se zapita šta bi bilo gore – da zauvek mora da živi progonjen tom tajnom ili da dozvoli da žena koju voli sazna da je ubila rođenog sina.

Činilo se da je odgovor jasan. To već sutra može da se promeni. Ali je znao šta mora da uradi te večeri.

Sajmon možda ne bi stao pred metak kada je Luter pucao na Ingrid. Ali sada bi stao – ma koliko to bolelo. Slušao je kako mu se žena prelepo smeje, i znao je da bi platio svaku cenu da taj smeh sluša i dalje.

Zato se svečano zakleo. Više neće biti tajni.

Osim te jedne.

Mislim da se Aronu dopadalo da ima sestru. Nije želeo da me izgubi. Morao je da održava moju navučenost kako ga ne bih napustila – i možda, možda je ujedno želeo da se osveti svojoj rođenoj majci. On je dete koje je ona odbacila – zašto da ne uništi ono koje je zadržala?“

„I nikada se nisi suočila s majkom?“

„Jesam.“ Ona duboko udahnu. „Došla sam kući i pitala majku da li je ikada rodila dete. Rekla je da nije. Preklinjala sam je da mi kaže istinu. Na kraju se slomila. Ispričala mi je za sektu. Rekla je da je zatrudnela s nekim groznim čovekom, ali da je beba umrla.“

Na osnovu onoga što mu je Ivona upravo rekla, Ingrid je i dalje verovala u to.

„Mislila sam da me i dalje laže. Ali vidiš, više mi nije bilo stalo. Dotad sam već bila narkomanka. Bilo mi je stalo samo do sledećeg fiksa. Zato sam ukrala njen nakit – i vratila se bratu.“

Ta bolesna, uvrnuta veza – bila je iskovana u krvi.

„Pričala si o tome kako si pala na samo dno“, reče Sajmon, osećajući kako mu se nešto steže u grudima, nešto što mu je gotovo onemogućavalo da diše, „o tome da si prisilila majku da nekoga ubije…“

Pejdž čvrsto zažmuri, toliko čvrsto kao da pokušava da sve to odagna željom.

„…ali ona nije samo ubila ’nekoga’…“

Oboje su znali šta sledi. Pejdž je i dalje žmurila, spremala se za udarac.

„…ubila je sopstvenog sina.“

„Ne smemo da joj kažemo, tata.“

Sajmon zavrte glavom, sećajući se onoga što su on i Ingrid rekli na onoj klupi u Central parku. „Dosta je bilo tajni, Pejdž.“

„Tata…“

„Tvoja majka mi je čak rekla istinu o tome kako je ubila Arona.“

Pejdž se polako okrenu prema njemu, a Sajmonu se učini da nikada nije bila tako bistrog pogleda. „Ova tajna nije takva. Ova tajna će je uništiti.“

Kroz vrata začuše kako Ingrid dovikuje veselim i jednoličnim glasom: „Večera je na stolu! Perite ruke, svi redom.“

„Ne smemo da joj kažemo, tata.“

„Možda će ionako izbiti na videlo. Možda već i zna.“

„Ne zna“, reče Pejdž. „Agencija za usvajanje nema evidenciju. Samo mi znamo istinu.“

Oni krenuše za sto. Njih petoro – Sajmon, Ingrid, Pejdž, Sem i Anja – sedoše na svoja mesta. Sem poče da im priča o svom budalastom novom laboratorijskom partneru na psihologiji. Priča je bila smešna. Ingrid se toliko smejala da su joj se zacaklile oči. Ingrid uputi Sajmonu onaj pogled, onaj pogled što govori koliko su srećni i blagosloveni, onaj pogled što govori: ej, sećaš se onog trenutka u parku? I ovo je jedan takav trenutak blaženstva.