Obično petkom

Доиста верујем, да друга љубав не сме да буде друга. Мора да се избрише све што је пре ње било, као да се никада није волело ни сањало, и да све почне из почетка.

Друга љубав, ако је права, мора бити прва љубав.

Песма је кад носиш нешто у себи, па не можеш то да задржиш, него мораш да поделиш са људима, као што дете дели ужину на одмору, као што војници деле цигарету, као што и живот мораш да поделиш још с неким.

Песма је први корак преко рубова самоће

Песник је свако. И све што човек учини, све је то по једна његова песма, казана оним средствима која су му најдоступниј

Песма је кад носиш нешто у себи, па не можеш то да задржиш, него мораш да поделиш са људима, као што дете дели ужину на одмору, као што војници деле цигарету, као што и живот мораш да поделиш још с неким.

Песма је први корак преко рубова самоће.

Песма није написана. Она се налази негде у нама, у сваком човеку, и што више песама у себи носиш, више и живиш.

Песма није написана. Она се налази негде у нама, у сваком човеку, и што више песама у себи носиш, више и живиш. А те речи из књига само су подсетници, само кључеви, којима отварамо оно што зовемо апстрактним именом осећање или душа човека.

Али шта да се каже о једном обичном човеку који има сасвим обичну биографију, обичне мане и обичне врлине

Јер и вечност је тешка провинција, зар не?

– Хоће ли бити још Превера?

Он се осмехује:

– Не верујем. Биће само друкчијих Париза, али мој се никад неће поновити.

Мир што је од песника начинио ону лепоту названу Башта:

… тај кратки секунд вечности

у коме си ме ти пољубила,

у коме сам те ја пољубио

једног зимског праскозорја

у парку Монсури у Паризу,

у Паризу на земљи,

на земљи која је звезда…