Obično petkom

Доиста верујем, да друга љубав не сме да буде друга. Мора да се избрише све што је пре ње било, као да се никада није волело ни сањало, и да све почне из почетка.

Друга љубав, ако је права, мора бити прва љубав.

У ствари сви радимо један исти посао. И васпитачи и уметници и психолози и социолози и естете и разне установе, удружења… све је то једна огромна представа, једна велика илузија, трудимо се да створимо од тих малишана ваљане људе, па некад, као да немамо мере, претерамо, помешамо све, будемо сувише присутни, одузмемо им детињство парче по парче и Траволта, и Марини, и ја, и они други, у редовној и ваншколској настави. Па научени тако на јурњаву, на грчеве и трку, ти безазлени малишани, којима нови реформисани програм већ довољно крњи дане и године, постају помало хистерични, постају исувише стармали, грицкају нокте, постају неуротичари, имају психозе, нервозе, хипнозе…

Много пута смо кратковиди на разне начине. То није посао за очног лекара. То је више питање човекове душе.

Можда се стварно треба загледати у оно што је наше. Очима које нису сасвим наше. Очима које поседујемо, а и не знамо да их имамо. Очима које су негде унутра.

Зар је могуће да он лепше од мене може да види нешто што је моје?
И чудне ми се мисли уврну у главу. Можда неко и моју жену лепше види него што ја то умем да видим. Можда лепше види и мој живот. Можда је то, што је мени сасвим обично, њему недостижно. Можда сам му и ја бољи, чуднији и необичнији него што сам себи, док гледам у огледалу своје лице ујутро кад се бријем.

Треба умети бити заљубљен у свој град. Треба га знати волети. То се најбоље догоди човеку кад се мало одмакне, кад га притисне нека носталгија, кад је далеко.

А ужели се човек. Ужели се обичних људских ствари: да дође кући после рада, да отвори новине, да се извали на кревет, да срче кафицу и побаца ствари где му је воља. Да каже: ја се одмарам и молим да ме неко не узнемирује. Ја сам три сата стакло. Превидим се. Нема ме.

Мислим на људе који се стиде што књига није нова. Ја се стидим кад ми нова књига стоји у рафу. Значи да је нисам читао. Значи да не знам шта ту пише. Значи да је нисам купио да је отворим, него да је употребим као дизајн.

А лепо су јој сви говорили: не лудуј, Милена. Није провинција у географији. Провинција је у човеку. И гдегод кренеш, ти је теглиш за собом као пртљаг.

А важно је и то, говорили су јој, да у свему од чега је човек начињен, пронађеш оно што теби треба. Ако ти скупљаш само осмехе: онда ти свет изгледа лепршав и бео. Ако скупљаш само мрзовољу, онда су људи стварно кварни.

Аутобус три пута застаје. Колона се отегла у недоглед. Нико више на посао не може пешке. Жене – модна ревија. У радњама ври од купаца. Гужва на благајнама. А сви кукају.