Unknown

Da mu ništa nisam rekla… ne bi se dogodilo ništa od ovoga. Ja sam kriva.“

„Ne“, velim, „nisi.“

Stvarno tako mislim. Privlačim je k sebi i ljubim. Mogli bismo unedogled sa ovom igrom krivice, Leo, zar ne? Ona je kriva jer ti je rekla da Dajana hoće da raskine s tobom, ja sam kriv što nisam bio uz tebe, Ogi je kriv, Henk je kriv, Reks je kriv, Bet je kriva, dođavola, kriv je predsednik Sjedinjenih Država što je odobrio onaj tajni zatvor.

Ali znaš šta, Leo? Više me ne zanima. Ja ne razgovaram zaista s tobom. Ti si mrtav. Ja te volim i uvek ćeš mi nedostajati, ali ti si mrtav već petnaest godina. Zar ne misliš da je to mnogo vremena za žaljenje? Zato ću te sada pustiti da ideš i uhvatiću se za nešto opipljivije. Sada znam istinu. I možda me je, dok netremice gledam ovu jaku, prelepu ženu u svom naručju, istina konačno oslobodila.

I šta sada, Nape?“ pita Ogi.

„Pretpostavljam da si naoružan.“

„Dao si mi ovu adresu“, kaže on i klima glavom. „Znaš zašto sam došao ovamo.“

Da ubije Bet, poslednju osobu koja je naudila njegovoj ćerki.

„Ono što sam osećao prema tebi, Nape – ono što osećam prema tebi – to je stvarno. Vezali smo se u tuzi – ti, ja, tvoj ćale. Znam da to nema smisla, da maltene zvuči bolesno…“

„Ne, kapiram.“

„Volim te.“

Opet mi puca srce. „I ja volim tebe.“ Ogijeva ruka kreće u džep. „Nemoj“, velim.

„Nikada ne bih pucao u tebe“, kaže Ogi.

„Znam“, velim. „Ali nemoj.“

„Pusti me da završim ovo, Nape.“

Odmahujem glavom. „Ne, Ogi.“

Sada prelazim sobu, guram mu ruku u džep, vadim pištolj i bacam ga u stranu. Deo mene ne želi da ga spreči. Neka se to okonča lepim samoubistvom. Lepo, uredno, savršeno. Počivaj u miru. Neki bi rekli da sada kapiram, da me je Ogi pogrešno učio da uzimam pravdu u svoje ruke, da samo zato što pravosuđe ne donosi uvek pravdu, ne znači da to treba da rešavam ja, da je ono što sam ja uradio Treju isto tako pogrešno kao ono što je Ogi uradio Leu, Henku i Reksu. Neki bi rekli kako ga sada sprečavam zato što hoću da pustim da pravosuđe uradi svoje, kako konačno shvatam da rešavanje takvih stvari treba da prepustim zakonu, a ne strastima izvesnih ljudi.

Ili možda, dok mu stavljam lisice, uviđam da bi samoubistvo bilo lak izlaz, da bi za njega bilo gotovo ako bi se ubio, da je primorati jednog starog pandura da trune u zatvorskoj ćeliji sa svim onim duhovima daleko gora sudbina od brzog metka.

Da li je važno šta je od toga ispravno?

Srce mi je slomljeno, skrhan sam. Načas pomišljam na pištolj koji je kod mene i koliko bi bilo lako pridružiti ti se, Leo. Ali na to pomišljam samo na časak.

Eli je već zvala policiju. Dok ga odvode, Ogi se osvrće ka meni. Možda nešto hoće da kaže, ali ja ne želim da to čujem, ne mogu da podnesem da to čujem. Izgubio sam Ogija. To neće promeniti nikakve reči. Okrećem se i izlazim na zadnji ulaz.

Tamo stoji Maura, i gleda polja u daljini. Prilazim joj s leđa.

„Moram još nešto da ti kažem“, veli ona.

„Nije važno“, kažem.

„Ranije onog dana našla sam se s Dajanom i Eli u školskoj biblioteci.“

Znam to, naravno. Eli mi je već rekla.

„Dajana je rekla da će raskinuti s Leom posle igranke. Nije trebalo ništa da kažem. Jaka stvar, zar ne? Trebalo je to da zadržim za sebe.“

Taj deo sam već prokljuvio. „Ti si rekla Leu.“

Tako si saznao, Leo, zar ne?

„Strašno se razbesneo. Govorio je kako će joj se osvetiti. Ali ja nisam želela da učestvujem u tome.“

„Zbog toga si na kraju završila u šumi potpuno sama“, kažem.

Uporno ponavlja da je on kriv, a ja isprva ne znam šta da mislim o tome, da li je to samo nekakva manična epizoda, ali onda on kaže: 'Nikada nije trebalo da nabavim onaj LSD'.“

„I tada si znao.“

„On je naglo zaćutao. Kao da je shvatio da se izbrbljao. Zato sam morao da ga obradim. Žestoko. Ali naposletku mi je ispričao za onu noć, za to šta su uradili on, Reks i Bet. Ti nisi otac, te ne očekujem da ćeš razumeti. Ali svi oni su ubili Dajanu. Svi oni su ubili moju ćerkicu. Moju ćerku. Moj život. Njih troje su živeli još petnaest godina. Disali su i smejali se i odrasli u ljude, dok je moje dete, moj svet, trulilo u zemlji. Zar zaista ne kapiraš zašto sam to uradio?“

Ne želim da ulazim u to. „Prvo si ubio Henka.“

„Da. Telo sam sakrio tamo gde ga niko neće naći. Ali onda smo posetili njegovog oca. Smatrao sam kako Tom zaslužuje da zna šta se dogodilo njegovom sinu. I tada sam obesio Henka. Isekao sam ga tako da izgleda kao da je to povezano sa onim viralnim snimkom.“

„A pre toga otišao si u Pensilvaniju“, kažem. Ogi je vest, temeljan. Sigurno se najpre obavestio o okolnostima, istražio Reksov život, saznao za njegovu prevaru, iskoristio je. Sećam se kako je šanker Hal opisao ubicu: čupava brada, duga kosa, veliki nos. Maura, koja se sa Ogijem srela samo nakratko na proslavi Dajaninog poslednjeg rođendana, ubicu je opisala isto tako. „Prerušio si se, čak si promenio način hoda. Ali kada su se analizirale trake iz agencije za iznajmljivanje vozila, slagao si se po visini i težini. Kao i po glasu.“

„Šta s mojim glasom?“

Otvaraju se vrata kuhinje. Kroz njih prolaze Maura i Eli. Nisam želeo da ostanu, ali nisu htele da popuste. Eli je primetila kako ne bih navaljivao da odu da su muškarci. Tu je bila u pravu. I sada eto ih.

Maura mi klimne glavom. „Isti glas.“

„Maura kaže da je tip koji je roknuo Reksa bio profi“ velim, jer hoću da se ovo završi. „Pa ipak, taj profesionalac ju je pustio da umakne. To mi je bio prvi trag. Znao si da Maura nema nikakve veze sa onim što se dogodilo Dajani. Zato je nisi ubio.“

To je bilo sve. Zaista nije bilo šta više da se kaže. Mogao sam da mu pričam koji su me drugi tragovi usmerili prema njemu – kako je Ogi znao da je Reks upucan dvaput u potiljak iako mu to nikada nisam rekao, ili kako je Endi Rivs, kada me je vezao, žalio što je ubio Dajanu a Lea nije ni pomenuo. Ali ništa od toga nije bilo važno.

Šta ti je rekao?“

„Uporno je ponavljao da je to bila obična šala. Da nije hteo da je povredi. Običan glupavi nestašluk. Da joj se osveti.“

„Šta si ti uradio?“

„Opet sam pogledao Rivsa. On je klimnuo glavom kao da se obojica razumemo. Jer ja sam razumeo. To je bio tajni zatvor. Nije dolazilo u obzir da vlada dozvoli da to izađe na videlo, čak i ako bi to značilo nekoliko civilnih žrtava. Rivs je izašao iz sobe. Leo je još plakao. Rekao sam mu da ne brine, da će sve biti u redu. Rekao sam mu da je pogrešio, ali stvarno, šta bi dobio preko pravosuđa? Ne bogzna šta. Na kraju krajeva, on je samo uvalio nekoj devojci LSD. Ništa strašno. Malo verovatan najgori scenario: možda će ga optužiti za ubistvo iz nehata, za šta bi dobio uslovnu kaznu. Sve sam mu to rekao jer je bilo tako, a dok sam to radio, izvadio sam pištolj, prislonio mu ga na čelo i povukao obarač.“

Trzam se kao da sam tu, Leo, kao da stojim tik pored Ogija dok te on hladnokrvno ubija.

„Rivs se vraća u prostoriju. Govori mi da idem kući, da će se on pobrinuti za ostalo. Ali ja ne odlazim. Ostajem s njima. Pronalazim ćerkinu odeću. Oblačim je. Ne želim da je nađu golu. Stavljamo njihova tela pozadi u onaj kamionet. Vozimo se do pruge na drugom kraju grada. Spremamo se. Ja sam taj koji otegli Dajanu na onu prugu. Gledam kako ona velika lokomotiva gazi moju prelepu ćerku kao parni valjak. I ne trepćem. Ne odstupam. Treba mi da to bude strašno. Što strasnije, to bolje. Zatim odlazim kući. Čekam poziv. To je sve.“

Želim da ga vređam. Želim da ga povredim. Ali imam utisak da je sve to tako besmisleno, tako krajnje razorno.

„Ti si dobar ispitivač“, velim, „ali Leo ti nije rekao celu istinu, zar ne?“

„Ne“, kaže Ogi. „Zaštitio je drugove.“

Klimam glavom. „Zvao sam i policijsku stanicu Vestbridž. Javila se tvoja novajlijka Džil Stivens. Oduvek mi je smetalo što ti je ona ostavila Henkov predmet na kancelarijskom stolu a ti nisi proverio taj trag. Samo što si ga ipak proverio, zar ne?“

„Našao sam Henka kod košarkaških terena. Bio je prilično uzdrman zbog čitave ujdurme oko onog viralnog snimka. Oduvek sam bio slab na njega, pa sam mu rekao kako može da prenoći kod mene. Gledali smo utakmicu Niksa na televiziji. A kada se završila, namestio sam mu krevet u gostinskoj sobi. On odlazi u sobu i potpuno se izgubi kada na komodi ugleda Dajaninu fotografiju. Počinje da plače i da grca i da me moli za oproštaj.

„…a tamo, pored tela moje ćerke, histerično ridajući i držeći je za ruku, čuči Leo. Ja buljim dole, potpuno utrnuo, dok Rivs počinje da mi objašnjava. Zatvorenik u kamionu je pobegao. Oni su upalili svetla. Tipovi koji rade na osmatračnicama zapucali su u šumu. Tamo nikoga ne bi trebalo da bude. Noć je. Na sve strane stoje oni znakovi upozorenja. Stražari ubijaju begunca, ali slučajno, u žaru borbe, hoću reći, Dajana je vrištala kao luda i trčala na njih, gola od glave do pete, pa se jedan stražar, novajlija, uspaničio i povukao obarač. Ni on nije kriv. I tako stojimo mi tamo. Pomislio bi da ću pasti na kolena, zar ne? Ćerkica mi je mrtva na zemlji, i ja to želim, samo želim da padnem na tu zemlju i da je držim i jecam satima. Ali ne radim to.“

Ogi me pogleda. Ne znam šta da kažem, pa ne kažem ništa.

„Leo još slini. Pitam ga, što mirnije mogu, šta se dogodilo. Rivs pokazuje svojim ljudima da krenu nazad u logor. Leo briše lice rukavom. Kaže mi da su on i Dajana bili u šumi, da su se ljubili i mazili i krenuli dalje, znaš, u tom smislu. Počinjali da se skidaju. Kaže da je Dajana skočila i da ju je uhvatila panika kada su se popalila svetla. Rivs stoji tamo i sluša. Ja ga pogledam. On zavrti glavom. Zna ono što ja vidim na licu tvog brata. Leo laže. 'Imamo snimak, šapne mi Rivs. Pomažem tvom bratu da ustane. Ulazimo u bazu da pogledamo trake iz kamera za nadzor. Rivs mi prvo pokazuje snimak tvoje devojke. Snimili su i nju. Rivs me pita poznajem li je. Ja sam suviše zapanjen da ne bih odgovorio. Kažem da je to Maura Vels. Zatim on klimne glavom i pokaže mi drugu traku. Vidim Dajanu. Ona trči i vrišti. Oči su joj iskolačene kao da je prestravljena, i čepa odeću sa sebe kao da gori. Tako je moja ćerkica provela svoje poslednje trenutke života, Nape. Prestravljeno vrišteći. Zaista i vidim kako je metak pogađa u grudi. Ona se skljoka na zemlju. A onda za njom nailazi Leo. Rivs zaustavlja traku. Ja se okrećem prema Leu. On se sada trza. Pitam ga: 'Kako to da si ti i dalje obučen?' On plače. Počinje da izmišlja neku priču o tome koliko su se oni voleli. Ali vidiš, ja znam: Dajana je htela da raskine s njim. Sada sam baš miran. Kao da ga sada razumem. Ja sam pandur; on je počinitelj zločina. Obrađujem ga. Srce mi se raspada – drobi mi se u grudima, a ja sam samo u fazonu: 'U redu je, Leo', samo mi reci istinu. Izvršiće autopsiju. Koje su joj droge u sistemu? Ne prestajem da ga obasipam pitanjima. On je klinac. Ne prođe mnogo vremena pre nego što se Leo slomi.“

On odmahuje glavom. „Bet ti je ispričala šta su uradili Dajani?“

„Jeste.“

„Onda ti je jasno.“

„Jesi li mi ti ubio brata, Ogi?“

„Zadovoljio sam pravdu za svoju ćerku.“

„Jesi li ti ubio Lea?“

Ali Ogi mi neće toliko olakšati.

„Te noći sam uzeo piletinu s parmezanom kod Neli. Odri je imala sastanak u Udruženju roditelja i nastavnika, pa smo kod kuće bili samo Dajana i ja. Video sam da je nešto muči. Dajana je samo prčkala po hrani, dok bi piletinu s parmezanom iz Neli obično smazala.“ On krivi glavu, prisećajući se. „Zato sam je pitao šta je bilo. Rekla je da hoće da raskine s Leom. Tek tako. Takav smo odnos imali, Nape.“

Pogleda me. Ja ne kažem ništa.

„Pitao sam Dajanu šta će uraditi. Rekla je da nije sigurna, ali da će verovatno sačekati dok ne prođe igranka. Ja sam…“ On zatvara oči. „Rekao sam joj da to zavisi od nje, ali da mislim kako to nije pošteno prema Leu. Ako joj se više ne dopada, ne treba da ga zavlači. Vidiš, Nape? Da sam ćutao, da sam gledao svoja posla, možda… Video sam tvog brata kada je stigao, sav naduvan, a ja, kao debil… o bože, zašto sam je pustio da ide? Svake noći ležim u postelji i pitam se to. Svake bogovetne noći svog bednog, groznog, praznog života. Ležim tamo i vrtim to po glavi i sklapam raznorazne sporazume s Bogom o tome šta bih dao, šta bih učinio, kakve bih patnje podneo, kada bih samo mogao da se vratim u onu noć i sve uradim iz početka. Bog je ponekad tako okrutan. Blagoslovio me je najdivnijom ćerkom na svetu. Znao sam to. Znao sam koliko je sve to krhko. Toliko sam se trudio da uravnotežim očinsku strogost sa tim da detetu dam dovoljno slobode, toliko sam hodao po toj prokletoj žici.“

On stoji tamo i trese se. Ne sklanjam nišan s njega.

„I šta si uradio, Ogi?“

„Bilo je kao što sam ti već ispričao. Otišao sam u bazu zbog prijave o remećenju javnog reda i mira. Endi Rivs me je uveo unutra. Bilo mi je jasno da se odigralo nešto krupno. Svi su bili bledi. I tako mi Rivs prvo pokaže telo u zadnjem delu nekog kamiona. To je neki tip koga su držali tamo. Istaknuti Amerikanac, objašnjava on. Tip je preskočio ograde. Nisu smeli da rizikuju da pobegne. Ne bi trebalo da bude tu, pa će se otarasiti tela, reći da je pobegao nazad u Irak ili šta već. Rivs mi je sve to rekao u poverenju. Ali ja sam to razumeo. Državne tajne. Hteo je da se uveri da mi može verovati. Rekao sam mu da može. A onda… a onda je rekao da ima nešto strašno da mi pokaže.“

Ogiju se lice malo-pomalo gužva.

„I tako me Rivs odvede u šumu.

Nisam siguran šta da kažem tom dugo ožalošćenom ocu, ali odlučujem se za istinu. Bilo je previše laži, previše tajni. „Našao sam Bet Lešli“, kažem. „Gde?“

„Krije se na farmi svojih roditelja na Far hilsu.“

„Šta je rekla?“

„Dajana…“ U oku mi je suza. Bože moj, Leo, šta si to uradio? Kada sam te poslednji put video na onom krevetu na sprat, da li je u tebi kiptelo zbog Dajane? Jesi li planirao osvetu? Zašto nisi mogao da mi se otvoriš? Nekada si mi govorio sve, Leo. Zašto si se tako udaljio od mene? Ili je bilo do mene? Jesam li ja bio toliko zaokupljen sopstvenim svetom – hokejom, školom, Maurom – da nisam video ni tvoj bol ni to da si na putu samouništenja?

Previše je krivaca. Jesam li i ja jedan od njih?

„Dajana šta?“, pita Ogi.

„Krećem odavde za nekoliko minuta“, velim. „Mislim da je bolje da ti kažem kad te vidim.“

„Toliko je gadno.“ Ogi ne pita. On izjavljuje. Ne odgovaram. Ne verujem svom glasu. Zatim Ogi kaže: „Biću kod kuće. Dođi kad budeš mogao.“

Kada vidim Ogija, zaboli me srce.

Čekam već minulih sat vremena. Nisam toliko neiskusan da bih sedeo pored prozora kao Bet. Našao sam jedno mesto u uglu dnevne sobe. Odavde vidim sve ulaze. Niko ne može da mi se prikrade.

Znam istinu, ali i dalje se nadam da se varam. Nadam se da ću samo izgubiti vreme, da ću sedeti u ovom uglu kuće na farmi do kraja dana i čitave noći, i da ću ujutru shvatiti da sam pogrešio, da sam negde zabrljao, da sam se beznadežno, mada prekrasno prevario.

Ali nisam se prevario. Ja sam dobar detektiv. Učio sam od najboljih.

Ogi me još ne vidi.

Upirem pištolj i palim svetlo. Ogi se brzo okreće ka meni. Hoću da mu kažem da ne mrda, ali ne mogu to da izgovorim. Zato sedim tamo, s pištoljem uprtim u njega, i nadam se da on neće posegnuti za svojim. On mi vidi lice. Ja znam. A zna i on.

„Ušao sam ti na sajt za upoznavanje“, kažem. „Kako?“

„Tvoj mejl je identifikacija korisnika.“ On klima glavom, i dalje učitelj. „A lozinka?“

„Jedanaest-četrnaest-osamdeset četiri“, velim. „Dajanin rođendan.“

„Nesmotreno od mene.“

„Prečešljao sam ti prepiske. Bila je samo jedna žena po imenu Ivon. Ivon Šifrin. Tamo je bio i njen broj telefona.“

„Zvao si je?“

„Jesam. Izašli ste samo na jedan sudar. Na ručak. Bio si ljubak, rekla je Ivon Šifrin, ali je u tvojim očima bilo previše tuge.“

„Ivon je izgledala kao dobra žena“, veli on. „Ipak, pozvao sam odmaralište Si Pajn na Hilton hedu. Čisto da proverim. Nikada tamo nisi rezervisao sobu.“

„Možda sam pogrešno zapamtio ime hotela.“

„Stvarno tako hoćeš, Ogi?“

Da smo ćerki policijskog kapetana dali LSD, odveli je u šumu, i da su je ti tipovi na kraju upucali? Zato smo održali zavet. Nikada više nismo govorili o tome. Završili smo školu. Napustili smo grad.“

Bet nastavlja. Govori o životu u strahu i preziru prema sebi, o svojim napadima depresije, poremećajima u ishrani, grizi savesti i noćnim užasima, noćnim morama, u kojima je viđala Dajanu golu, kako to sanja i u tim snovima pokušava da upozori Dajanu, trči ka njoj, pokušava da je uhvati pre nego što ova zasprinta prema svetlima. Bet raspreda i raspreda i počinje da plače i moli za oproštaj i govori kako zaslužuje sve strahote koje je snalaze.

Ali ja je sad slušam tek napola.

Jer u glavi mi se vrti i mozak me vodi stazom kojom nikada nisam hteo da pođem. Sećaš se kako sam rekao da ono što nam se uklapa u priču prihvatamo a ono što se ne uklapa zanemarujemo? Pokušavam da to sada ne radim.

Pokušavam da se usredsredim, iako ne želim. Želim samo da zanemarim. Bet me je upozorila. Rekla je da mi je bolje da ne znam istinu. Ne može ni da zamisli koliko je bila u pravu. Deo mene voleo bi da se vrati kroz vreme, u onaj trenutak kada su mi Renoldsova i Bejts prvi put pokucali na vrata, i samo bih im odmah rekao da ne znam i da se ostave toga. Ali sada je prekasno. Ne mogu da okrenem glavu. Tako da, ovako ili onako, bez obzira na cenu, biće pravde. Jer sada znam. Znam istinu.

Iza onih starih stena nalazi se proplanak. Znaš na koji mislim. Leo je hteo da je ostavi tamo jer je to bilo njihovo staro 'mesto za ljubakanje'. Uporno je to tako ponavljao, podrugljivo. Mesto za ljubakanje. Jer mu Dajana nikada nije dozvoljavala da ide dalje, tako je rekao. I tako smo ostavili Dajanu tamo. Tek tako. Ostavili smo je kao da je obično đubre. Sećam se kako je Leo gledao na nju s visine kao… kao ne znam ni ja šta. Tako da sam pomislila da će je silovati ili šta već. Ali nije. Rekao je kako treba da se posakrivamo i da gledamo šta će se dogoditi. To smo i uradili. Reks se kikotao. Kao i Henk. Mada mislim da su samo bili uzbuđeni, da su čekali da vide kako će ona reagovati na esid. Leo ju je samo streljao pogledom. Ja… ja sam samo želela da to prestane. Htela sam da idem kući. Rekla sam: 'Možda joj je bilo dosta.' Sećam se da sam se okrenula prema Leu. Rekla sam: 'Jesi li siguran da želiš to da uradiš?' A Leo je imao najtužniji izraz na licu. Kao… kao da je naprasno shvatio šta radi. Videla sam kako mu suza teče niz obraz. Rekla sam: 'U redu je, Leo, hajde sada da odvedemo Dajanu kući.' Leo je klimnuo glavom. Rekao je Henku i Reksu da prestanu da se smeju. Ustao je. Krenuo je prema Dajani, a onda.

Sad joj već liju suze niz lice.

„A onda šta?“, pitam.

„A onda je nastao pakao“, kaže Bet. „Počelo je onim divovskim svetlima. Kada su nas obasjala, Dajana je skočila kao da ju je neko polio vedrom ledene vode. Zavrištala je i potrčala ka njima. Leo je potrčao za njom. Reks, Henk i ja samo smo ostali tu gde smo bili, kao da smo zaleđeni. Na svetlima se video Dajanin obris. Ona još vrišti. Sada glasnije. Počinje da čepa odeću sa sebe. Svu. A onda… Onda začujem pucnjavu. Vidim… vidim kako Dajana pada. Leo se okreće prema nama. 'Bežite odavde!', viče. I, hoću reći, nije morao dvaput da nam govori. Pobegli smo. Trčali smo koliko nas noge nose skroz nazad do Reksovog podruma. Čekali smo čitave noći u mraku da se Leo ili… ne znam. Sklopili smo sporazum. Nikada, nikada ništa nećemo reći o toj noći. Nikada. Samo smo ostali tu, u tom podrumu, dok su sati prolazili, nadajući se najboljem. Nismo znali šta se dogodilo. Ni te noći, pa čak ni sutradan ujutru. Možda je Dajana u bolnici, možda će sve biti u redu. A onda… kada smo čuli za Lea i Dajanu i prugu… odmah smo shvatili šta se dogodilo. Gadovi su ih ubili i zataškali to. Henk je hteo nešto da kaže, da ode u policiju, ali Reks i ja smo ga sprečili. Šta smo mogli da kažemo?

Bet klima glavom. „Dajana to očito nikada ne bi uradila svojevoljno, ali volela je da pije dijetalnu koka-kolu. Tako da je moj zadatak bio da joj začinim sok. Kao što rekoh, svako je imao neki zadatak. Svi smo čekali spremni kada je Leo otišao po Dajanu.“

Sećam se kako je Ogi pričao o tome, kako je mislio da je Leo naduvan, kako bi više od svega voleo da se vrati kroz vreme i spreči Dajanu da izađe kroz ona vrata.

„I šta se zatim dogodilo?“, pitam.

„Dajana je bila malo oprezna kada ju je Leo doveo u Reksov podrum. Vidiš, zato sam tu bila i ja. Još jedno žensko lice. Da joj pomognem da se opusti. Svi smo obećali da neće biti alkohola. Počeli smo da igramo stoni tenis. Pogledali smo neki film. I, naravno, svi smo pili sok. Naš je bio pomešan s votkom. Dajanin je bio začinjen mešavinom LSD-a i ko zna čega još, mešavinom koju je Henk doneo. Svi smo se kikotali i sjajno provodili i ja sam maltene zaboravila zašto smo tu. U jednom trenutku, sećam se da sam pogledala Dajanu a da je ona bila skoro u nesvesti. Zapitala sam se da joj nisam previše začinila piće. Hoću reći, bila je baš izbezumljena. U svakom slučaju, računala sam, u redu, misija uspela. Gotovo je.“

Zastaje i izgleda izgubljeno. Pokušavam da je vratim na kolosek.

„Ali nije bilo gotovo.“

„Ne“, veli Bet, „nije.“ Sada gleda mimo mene, preko mog ramena, kao da više nisam tu, a možda trenutno nije ni ona. „Ne znam ko se dosetio toga. Mislim da je Reks. On je radio kao savetnik u nekom letnjem kampu. Pričao nam je kako deca spavaju zaista čvrsto i kako ponekad noću, iz sprdnje, odnesu neko dete sa čitavim krevetom u šumu i samo ga ostave tamo. Zatim bi se sakrili i počeli da se smeju i čekali da se dete probudi, pa ga zatim posmatrali kako šizi. Reks nam je pričao priče o tome i one su uvek bile tako smešne. Jednom se Reks sakrio ispod kreveta nekog deteta i uporno ga gurao odozdo dok se dete nije probudilo vrišteći. Drugi put stavio je nekom detetu ruku u toplu vodu. To je navodno trebalo da ga navede da se upisa u krevet ili šta već, ali dete je umesto toga ustalo kao da ide u toalet, da bi zatim ušlo pravo u žbun. I tako je Leo rekao – da, sigurno je to bio Leo – rekao je: 'Hajde da odvedemo Dajanu u šumu kod baze.'“

One…

„U svakom slučaju, to smo i učinili. Napolju je mrkli mrak. Svi vučemo Dajanu onom stazom. Ja sam sve vreme čekala da neko otkaže akciju.