Unknown

Na samrti sam, Leo, na samrti sam i privida mi se, a poslednje što vidim jeste najlepše lice koje se može zamisliti. Maurino.

Voda mi sasvim ispunjava nozdrve. Počinje da me hvata panika. Ne mogu još dugo da ne dišem, i moram da izbacim vodu iz nozdrva i da je sklonim od usta. Postoji samo jedan način. Da je izduvam. Ali tu je peškir. Ipak, sada pokušavam da izdahnem, da izguram vodu, i na sekundu, možda dve, to urađa plodom. Pokušavam da i dalje izdišem, pokušavam da ispraznim pluća kako bih sprečio pristup vodi. Ali dole teče previše vode, i sada najveći problem:

Čovek može da izdiše samo ograničeno vreme.

A kada se istrošiš, kada se izdisaj završi – i to je najgori deo – naposletku moraš da udahneš.

Tu sam sada ja.

Kada mi se izdisaj završi, voda počinje da kulja nazad unutra, puneći mi nozdrve i usta. Ne mogu da se obuzdam. Ponestaje mi vazduha, i ta agonija nadjačava sve ostalo. Ubija me što i dalje uporno izdišem, a opet znam šta me čeka. Moram da udahnem, moram da unesem vazduh, ali vazduha nema. Samo vode. Mnogo vode. Udisaj otvara vrata na brani. Voda mi nesmetano utiče u nos, u usta. Nikako se ne može zaustaviti. Udisaj mi vuče vodu kroz usta i u dušnik.

Nemam vazduha.

Telo staje da mi se grči. Počinjem da se ritam, pokušavam da izbacim noge, pokušavam da mlatim glavom, ali vezan sam za sto. Ne mogu da pobegnem od vode. Nema nimalo ni olakšanja ni predaha. Samo je sve gore.

Nije da samo želiš da to prestane. Nije da ti samo treba da to prestane.

To mora da prestane.

To je kao da me neko drži pod vodom, ali još gore. Ne mogu da se pomerim. Zabetoniran sam. Davim se, Leo. Davim i gušim. Iščezlo je svako razumno razmišljanje. Osećam kako delić moje razboritosti počinje da popušta, što će biti trajna poderotina u mojoj psihi, nešto od čega znam da se nikada neću oporaviti.

Svaka ćelija u mom telu vapi za kiseonikom, za samo jednim udisajem. Ali nema nijednog. Brekćem i gutam još vode. Želim da prestanem, ali refleks gutanja me nesvesno tera da izdišem i udišem. Voda mi preplavljuje grlo i dušnik.

Molim te, bože, pusti me da dišem…

Na samrti sam. Sada to znam. Jedan primitivni deo mene već je odustao, predao se, priželjkuje da smrt požuri i završi s tim. Ali ona neće. Mlataram. Grčim se. Patim.

Privida mi se.

Privida mi se kako neki glas viče da stane, da se skloni od njega. Da svaki delić mene ne umire od nedostatka vazduha, da svako vlakno moga biće nije usredsređeno na potrebu da se izbavim iz ovoga, možda bih rekao da je glas ženski. Zaista osećam kako oči počinju da mi se prevrću u glavi kada odnekud duboko iz mozga začujem prasak.

A onda ugledam svetlost.

Ako nisi znao za traku“, kažem, „zašto si tražio Mauru?“

„Koga?“

Ovoga puta lako je uočiti laž. Slažem facu.

„Ispitivao si njenu majku“, velim. „Štaviše, mislim da si je, šta, odveo u svoj mali tajni zatvor? Uradio joj nešto kako bi zaboravila šta god da ste joj tamo već radili?“

„Ne znam o čemu govoriš.“

„Pokazao sam joj tvoju fotografiju, Endi. Potvrdila je da si je ti ispitivao.“

On se ponovo zagleda u vetrobran i polako vrti glavom. „Ništa ti ne razumeš.“

„Dogovor je bio da mi ispričaš celu istinu“, kažem. „Ako ćeš me samo zamajavati.

„Otvori kasetu za rukavice“, kaže on.

„Molim?“

Endi Rivs uzdiše. „Samo otvori kasetu za rukavice, važi?“

Pružam ruku prema kaseti za rukavice, okrenuvši glavu samo na časak da pronađem dugme za otvaranje, ali to je dovoljno. Njegova pesnica – pretpostavljam da je pesnica, pošto je uopšte nisam video – sleće mi tačno na ono mesto između leve slepoočnice i jagodice. Udar mi pošalje glavu udesno i prodrmusa zube. Utrnulost mi se spušta niz obraz u vrat.

On gura ruku u kasetu za rukavice.

Meni se još vrti u glavi, ali na površinu izbija jedna misao.

Pištolj. On poseže za pištoljem.

Ruka mu hvata nešto metalno. Ne mogu to da razaberem, ali da li baš moram? Pribiram se dovoljno da ga obema rukama uhvatim za ručni zglob. Tako ostajem zauzetih ruku, dok njemu jedna ostaje slobodna. Sada me tom rukom mlati kratkim udarcima u rebra.

Ne puštam ga.

On počinje da okreće i izvija ručni zglob, pokušavajući da se oslobodi ili možda… da, pokušava možda da okrene cev prema meni. Spustim ruku dole da mu prekrijem prste. Nijedan nije na obaraču. Sada snažno guram dole. On može da okrene pištolj, ali bez prsta na okidaču ne može da me povredi.

To mi upravo prolazi kroz glavu: držim ga za prste pa ne može da me upuca. Bezbedan sam.

A to razmišljanje ispostavlja se kao tragično pogrešno.

On se još jednom izvije. Načas osetim kako me hladni metal udara po temenu. Ali samo načas. Sada vidim da to nije pištolj. Predugo je i u obliku pendreka. Čujem kako pucketa elektricitet i istovremeno osećam bol, onakav kakav isključuje sve drugo, kakav te tera da ustukneš kako bi izbegao još.

Volti mi jure kroz ruku i čine je beskorisnom.

Endi Rivs lako izvlači ručni zglob iz mog sada nepostojećeg stiska. Zatim, sa zluradim osmehom, priljubljuje mi uređaj – pendrek za omamljivanje, električni gonič za stoku, ne znam – uz trup.

Počinjem da se grčim.

On to ponavlja. Otkazuju mi mišići.

Zato uhapsite nekog osumnjičenog“, velim. „Ubacite ga u stelt helikopter, odvedete ga u tu bazu, ispitate ga.“

„Možeš li da zamisliš bolje mesto za takav objekat?“

Ne govorim ništa.

„Pritvorenici… nikada nisu dugo ostajali kod nas. Bazu smo zvali čistilištem. Odande smo mogli da odlučimo da te pustimo da ideš u raj, ili da te pošaljemo u inostranstvo u pakao.“

„A na osnovu čega biste to odlučili?“

Rivs se okreće i gleda pravo kroz mene. To je jedini odgovor koji ću dobiti, i jedini odgovor koji mi treba.

„Sad pređi na deo o mom bratu“, kažem.

„Ne postoji deo o tvom bratu. To je kraj priče.“

Uhvatili ste ga. Doveli ste ga u bazu.“

Svi smo tada čuli glasine, zar ne? Sada se sećam još nečega, Leo – nečega što si mi ti ispričao, ali ne sećam se kada. Sigurno smo već išli u srednju školu. Bio si opčinjen onime što su mediji tada označili kao „rat protiv terorizma“. Pričao si mi o njima – surovim, mračnim mestima u inostranstvu kuda se neprijateljski borci vode da bi progovorili, ne u redovne logore za ratne zarobljenike, nego u…

„Baza“, kažem naglas. „Bila je tajni zatvor.“

Endi Rivs opet gleda kroz vetrobran. „Tajne zatvore imali smo u zemljama poput Avganistana, Litvanije, Tajlanda, mesta sa šiframa kao što su Solt Pit i Brajt Lajt i Kvare…“ Glas mu jenjava. „Postoji zatvor CIA na ostrvu u Indijskom okeanu, jedan je nekada bio škola jahanja, jedan je čak bio u uličnom lokalu, krio se svima pod nosom. Oni su bili ključni u našoj borbi protiv terorizma. Tu je naša vojska držala strane pritvorenike na ceni zbog pojačanog ispitivanja.“

Pojačanog ispitivanja.

„Imalo je smisla držati ih u tim stranim zemljama“, nastavlja Rivs. „Neprijateljski borci su mahom bili stranci, te zašto ih dovoditi ovamo? Zakonske tehnikalije su zamršene, ali ako neprijatelja ispitujete van američkog tla, zakoni mogu da se, da kažemo, zaobiđu. A ti možeš da budeš za pojačano ispitivanje ili protiv njega. To je u redu; mene to ne zanima. Ali nemoj da se tešiš u laži da tako nismo dolazili do korisnih obaveštajnih podataka ili spašavali živote. Jesmo. To je moral koji ljudi pripisuju sebi, zar ne? 'Ja sam protiv mučenja', kažu. 'Ma stvarno? A kada bi prebijanjem nekog čudovišta koje je poklalo hiljade spasao svom detetu život – da li bi onda pristao?', a oni ne umeju da odgovore. Ne mogu da kažu: 'Naravno, zbog svog moralnog stava žrtvovaću rođeno dete', pa smisle neku samozadovoljnu racionalizaciju kao što je: 'To ionako ne daje rezultate.'“

Endi Rivs se okreće, a pogled mu je težak kao današnje vreme.

„Mučenje daje rezultate. Upravo to je najstrašnije u svemu tome.“

Nismo bili deo Ministarstva poljoprivrede“, veli on. Kada ne nastavi, kažem: „Da, to sam manje-više ukapirao.“

„Onda je ostatak jednostavan. Ono što se dogodilo u tom objektu strogo je poverljivo. Sada to znaš. Ja to potvrđujem. To bi trebalo da bude dovoljno.“

„A opet nije“, velim.

„Nismo imali nikakve veze ni s tvojim bratom ni s Dajanom Stajls.“

Upućujem mu svoj najbolji izraz u fazonu „pređi na stvar“. Endi Rivs pravi veliku predstavu od razmatranja šta mu je dalje činiti. Tera me da još jednom obećam kako nikada nikome neću ni zucnuti o tome, nikada, kako će on to poricati, da ništa što kaže ne sme da izađe iz ovih kola, kapiraš već.

Da bismo mogli dalje, pristajem na sve.

„Znaš o kom razdoblju govorimo“, počinje Endi Rivs. „Pre petnaest godina. Posle jedanaestog septembra. Rat u Iraku. Al Kaida. Sve to. Ovo treba da staviš u taj kontekst.“

„Dobro.“

„Sećaš li se čoveka po imenu Teri Fremond?“

Pretražujem memorijske banke. Sećam se. „Mali beli bogataš iz predgrađa Čikaga koga su pretvorili u teroristu. Zvali su ga Ujka Sem Al Kaida, tako nešto. Bio je na FBI-jevoj listi deset najtraženijih.“

„I dalje je“, objašnjava Endi Rivs. „Pre petnaest godina, kada se vratio kući, Fremond je osnovao terorističku ćeliju.

Malo im je nedostajalo da sprovedu nešto što bi možda bio najgori događaj na američkom tlu svih vremena, drugi jedanaesti septembar.“ Endi Rivs se okreće i gleda me u oči. „Sećaš li se zvanične priče o tome šta mu se dogodilo?“

„Načuo je da su mu federalci na tragu. Pobegao preko Kanade i vratio se u Siriju ili Irak.“

„Da“, veli Endi Rivs, polako i krajnje oprezno, „to je bila zvanična priča.“

Ako ti kažem istinu u vezi s bazom, imam li tvoju reč da ćeš odustati od toga?“

„Da“, kažem.

On korakne prema meni. „Moraš da se zakuneš na uspomenu na svog brata.“

Greška je što tebe uvlači u ovo, ali stvarno se zakunem. Mogao bih da iznosim prigovore. Mogao bih da mu kažem da ću, ako su on ili njegovi saučesnici imali neke veze s tvojom smrću, ne samo propevati kao brbljivi kanarinac već se i lično pobrinuti da doakam svakom od njih ponaosob.

Zaklinjanje me ne zabrinjava. Ako to što će mi sada ispričati treba da se obelodani, učiniću to s radošću i poletom.

„Dobro“, kaže Endi Rivs. „Hajde da odemo nekuda da razgovaramo.“

„Meni odgovara i ovde.“

On letimice gleda po parkingu sumnjičav da sumnjičaviji ne može biti. Ima nekoliko zaostalih, ali teško da je ovo rasadnik mogućih prisluškivača. Međutim, on je verovatno većim delom života radio u nekakvom tajnom vladinom odseku, CIA ili šta već, tako da kapiram odakle paranoja.

„Hajde makar da uđemo u moja kola“, predlaže Rivs.

Možda imam trag o tome gde je Bet Lešli. Kada smo bili u srednjoj školi, njeni roditelji su kupili malu organsku farmu na Far hilsu. Moja sestra od tetke Merl tamo ima kuću. Zamolila sam je da prođe onuda kolima i da samo pokuca na vrata. Rekla je da je pokušala, ali da je kapija kod ograde bila zaključana.“

„Možda nije ništa.“

„Možda. Provozaću se ja sutra pa ću ti javiti.“

„Hvala.“

„Nema na čemu.“ Eli duboko uzdahne i pogleda školu. „Da li ti se čini da je prošlo mnogo vremena otkako smo išli u ovu školu?“

Gledam s njom. „Čitava večnost“, velim.

Eli se na to kratko zakikoće. „Bolje da krenem nazad.“

„Hoćeš da te odvezem?“

„Ne“, kaže ona. „Radije ću peške.“

Znam da sam ti baš ja rekla kako treba da odustaneš. Ali to je bilo pre nego što je taj jezivi tip pretio mojoj deci. Sada neću da odustanemo. Budemo li odustali, on će uvek biti tamo negde. Ja ću se večito osvrtati.“

„Neće te uznemiravati budem li se ostavio toga.“

„Važi“, podrugljivo kaže Eli. „Reci to Reksu i Henku.“

Mogao bih da tvrdim kako su Reks i Henk predstavljali neposredniju pretnju, da su zaista bili svedoci pre petnaest godina kada je onaj helikopter lebdeo iznad baze, ali ne verujem da bi vredelo. Kapiram šta ona govori. Eli ne želi da živi u strahu. Želi da se ja pobrinem za to, i ne zanima je kako.

Ja te volim, Nape. Ozbiljno. Volim te… ne, neću da kažem kao sina. To bi bilo previše uobraženo. Bilo bi i uvreda prema onome što si imao sa svojim ocem, divnim čovekom koji mi mnogo nedostaje, i bilo bi uvreda prema mojoj ćerkici. Ali stvarno te volim. Svojski sam se trudio da bi budem dobar učitelj, dobar prijatelj.“

„Bio si sve to i više.“

Ogi se zavaljuje na naslon. Čaša mu je prazna. Stavlja je na sto do zida. „Ni meni ni tebi nije ostalo mnogo ljudi do kojih nam je stalo. Ne bih mogao da podnesem da ti se nešto dogodi… Ti si mlad, Nape. Pametan si. Dobar si i velikodušan i, jebote, počinjem da zvučim kao jedan od onih profila za onlajn upoznavanje.“

Sada se osmehuje. Uzvraćam mu smešak.

„Moraš to da ostaviš iza sebe. Šta god bio odgovor, kačiš se s nekim veoma opasnim ljudima. Oni će te povrediti. Povrediće mene. Čuo si Rivsa. Naudiće svakome do koga ti je stalo. Recimo da ti imaš pravo a da se ja varam. Recimo da su oni videli nešto i da su, ne znam, ubili Dajanu i Lea. Zašto? Valjda da bi ih ućutkali. A sada, recimo da su čekali petnaest godina – zašto su čekali? Opet, ne znam – ali onda su unajmili plaćenog ubicu da smesti dva metka Reksu u potiljak. A Henka su iskasapili i zgodno to pripisali nekom viralnom snimku. Da li sve to stvarno zvuči logičnije od moje teorije da su se oni naduvali? Ne znam, možda. Ali recimo da su Rivs i njegovi sledbenici stvarno tako užasni i opasni i da su ubili tolike ljude. Recimo da je tvoja teorija tačna, važi?“

Klimam glavom.

„Zaboravi na sebe i mene, Nape – ne misliš da bi se okomili na Eli da nas zaustave? Ili na njene dve ćerkice?“

Zamišljam Leu i Kelsi. Vidim njihova nasmejana lica, čujem ih, osećam kako me grle.

To me usporava. Išao sam niz ovo brdo bezobzirnom vratolomnom brzinom, ali Ogijeve reči me primoravaju da malčice zategnem uzde. Pokušavam da se setim onoga što sam sebi nešto ranije govorio. Ništa ne radi prenagljeno. Razmišljaj i razmatraj.

„Kasno je“, kaže Ogi. „Noćas se ništa više neće dogoditi. Idi spavaj. Razgovaraćemo ujutru.“