Unknown

Da mu ništa nisam rekla… ne bi se dogodilo ništa od ovoga. Ja sam kriva.“

„Ne“, velim, „nisi.“

Stvarno tako mislim. Privlačim je k sebi i ljubim. Mogli bismo unedogled sa ovom igrom krivice, Leo, zar ne? Ona je kriva jer ti je rekla da Dajana hoće da raskine s tobom, ja sam kriv što nisam bio uz tebe, Ogi je kriv, Henk je kriv, Reks je kriv, Bet je kriva, dođavola, kriv je predsednik Sjedinjenih Država što je odobrio onaj tajni zatvor.

Ali znaš šta, Leo? Više me ne zanima. Ja ne razgovaram zaista s tobom. Ti si mrtav. Ja te volim i uvek ćeš mi nedostajati, ali ti si mrtav već petnaest godina. Zar ne misliš da je to mnogo vremena za žaljenje? Zato ću te sada pustiti da ideš i uhvatiću se za nešto opipljivije. Sada znam istinu. I možda me je, dok netremice gledam ovu jaku, prelepu ženu u svom naručju, istina konačno oslobodila.

I šta sada, Nape?“ pita Ogi.

„Pretpostavljam da si naoružan.“

„Dao si mi ovu adresu“, kaže on i klima glavom. „Znaš zašto sam došao ovamo.“

Da ubije Bet, poslednju osobu koja je naudila njegovoj ćerki.

„Ono što sam osećao prema tebi, Nape – ono što osećam prema tebi – to je stvarno. Vezali smo se u tuzi – ti, ja, tvoj ćale. Znam da to nema smisla, da maltene zvuči bolesno…“

„Ne, kapiram.“

„Volim te.“

Opet mi puca srce. „I ja volim tebe.“ Ogijeva ruka kreće u džep. „Nemoj“, velim.

„Nikada ne bih pucao u tebe“, kaže Ogi.

„Znam“, velim. „Ali nemoj.“

„Pusti me da završim ovo, Nape.“

Odmahujem glavom. „Ne, Ogi.“

Sada prelazim sobu, guram mu ruku u džep, vadim pištolj i bacam ga u stranu. Deo mene ne želi da ga spreči. Neka se to okonča lepim samoubistvom. Lepo, uredno, savršeno. Počivaj u miru. Neki bi rekli da sada kapiram, da me je Ogi pogrešno učio da uzimam pravdu u svoje ruke, da samo zato što pravosuđe ne donosi uvek pravdu, ne znači da to treba da rešavam ja, da je ono što sam ja uradio Treju isto tako pogrešno kao ono što je Ogi uradio Leu, Henku i Reksu. Neki bi rekli kako ga sada sprečavam zato što hoću da pustim da pravosuđe uradi svoje, kako konačno shvatam da rešavanje takvih stvari treba da prepustim zakonu, a ne strastima izvesnih ljudi.

Ili možda, dok mu stavljam lisice, uviđam da bi samoubistvo bilo lak izlaz, da bi za njega bilo gotovo ako bi se ubio, da je primorati jednog starog pandura da trune u zatvorskoj ćeliji sa svim onim duhovima daleko gora sudbina od brzog metka.

Da li je važno šta je od toga ispravno?

Srce mi je slomljeno, skrhan sam. Načas pomišljam na pištolj koji je kod mene i koliko bi bilo lako pridružiti ti se, Leo. Ali na to pomišljam samo na časak.

Eli je već zvala policiju. Dok ga odvode, Ogi se osvrće ka meni. Možda nešto hoće da kaže, ali ja ne želim da to čujem, ne mogu da podnesem da to čujem. Izgubio sam Ogija. To neće promeniti nikakve reči. Okrećem se i izlazim na zadnji ulaz.

Tamo stoji Maura, i gleda polja u daljini. Prilazim joj s leđa.

„Moram još nešto da ti kažem“, veli ona.

„Nije važno“, kažem.

„Ranije onog dana našla sam se s Dajanom i Eli u školskoj biblioteci.“

Znam to, naravno. Eli mi je već rekla.

„Dajana je rekla da će raskinuti s Leom posle igranke. Nije trebalo ništa da kažem. Jaka stvar, zar ne? Trebalo je to da zadržim za sebe.“

Taj deo sam već prokljuvio. „Ti si rekla Leu.“

Tako si saznao, Leo, zar ne?

„Strašno se razbesneo. Govorio je kako će joj se osvetiti. Ali ja nisam želela da učestvujem u tome.“

„Zbog toga si na kraju završila u šumi potpuno sama“, kažem.

Uporno ponavlja da je on kriv, a ja isprva ne znam šta da mislim o tome, da li je to samo nekakva manična epizoda, ali onda on kaže: 'Nikada nije trebalo da nabavim onaj LSD'.“

„I tada si znao.“

„On je naglo zaćutao. Kao da je shvatio da se izbrbljao. Zato sam morao da ga obradim. Žestoko. Ali naposletku mi je ispričao za onu noć, za to šta su uradili on, Reks i Bet. Ti nisi otac, te ne očekujem da ćeš razumeti. Ali svi oni su ubili Dajanu. Svi oni su ubili moju ćerkicu. Moju ćerku. Moj život. Njih troje su živeli još petnaest godina. Disali su i smejali se i odrasli u ljude, dok je moje dete, moj svet, trulilo u zemlji. Zar zaista ne kapiraš zašto sam to uradio?“

Ne želim da ulazim u to. „Prvo si ubio Henka.“

„Da. Telo sam sakrio tamo gde ga niko neće naći. Ali onda smo posetili njegovog oca. Smatrao sam kako Tom zaslužuje da zna šta se dogodilo njegovom sinu. I tada sam obesio Henka. Isekao sam ga tako da izgleda kao da je to povezano sa onim viralnim snimkom.“

„A pre toga otišao si u Pensilvaniju“, kažem. Ogi je vest, temeljan. Sigurno se najpre obavestio o okolnostima, istražio Reksov život, saznao za njegovu prevaru, iskoristio je. Sećam se kako je šanker Hal opisao ubicu: čupava brada, duga kosa, veliki nos. Maura, koja se sa Ogijem srela samo nakratko na proslavi Dajaninog poslednjeg rođendana, ubicu je opisala isto tako. „Prerušio si se, čak si promenio način hoda. Ali kada su se analizirale trake iz agencije za iznajmljivanje vozila, slagao si se po visini i težini. Kao i po glasu.“

„Šta s mojim glasom?“

Otvaraju se vrata kuhinje. Kroz njih prolaze Maura i Eli. Nisam želeo da ostanu, ali nisu htele da popuste. Eli je primetila kako ne bih navaljivao da odu da su muškarci. Tu je bila u pravu. I sada eto ih.

Maura mi klimne glavom. „Isti glas.“

„Maura kaže da je tip koji je roknuo Reksa bio profi“ velim, jer hoću da se ovo završi. „Pa ipak, taj profesionalac ju je pustio da umakne. To mi je bio prvi trag. Znao si da Maura nema nikakve veze sa onim što se dogodilo Dajani. Zato je nisi ubio.“

To je bilo sve. Zaista nije bilo šta više da se kaže. Mogao sam da mu pričam koji su me drugi tragovi usmerili prema njemu – kako je Ogi znao da je Reks upucan dvaput u potiljak iako mu to nikada nisam rekao, ili kako je Endi Rivs, kada me je vezao, žalio što je ubio Dajanu a Lea nije ni pomenuo. Ali ništa od toga nije bilo važno.